Arhiv UNS — Crkveni listovi

и власт н ауторитет, алн на сасвим другим темељима заснован. Ако је наша заједница изван нас, она се базира на силн и против наше воље, и сама по себи изазива потребу за промјеном те власти и тежњу за таквом друштвеном заједницом која је у нама и са нама и која је прожетћ; љубављу у односу према нама. Црква као духовна заједница вјерних, почива на ово ај другом и правилном темељу, она почнва у нама и ми п носимо кроз живот у срцима мнлиона, она се налази свуда и свагдје, у једномишљу к љубави. Црква као духовна заједница вјерних, којн нсповиједају једно увјерење, елfдују једну науку Христову, почива дакле на темељила једнодушности Или, како би се то црквеннм ријечником изразило, саборности њених вјерника. Јер „гдје сте два или трн у име моје, ту сам н ja с вама”, казао је Христос осннвајућн цркву н предајући је у руке апостолима. Саборност је цркве сједињена дакле са њеним јсвеи апостолством, а почива на трима темељним дсгмама: једнакости, слободи и љубави својнх вјерника. Она за то треба да љубављу и једнакошћу, али и у духовио.ј слободи, прнкупи у своју заједницу своје чланове и прившкенике. Саборност је у цркви један од главних услова њгног опстанка н развоја. Као свака заједкица оиа је тако издржљивија и еластичнија да се може прилагодитк разним временима и условима жнвота, те се тако н одржала кроз најтежа времена у свом развоју кроз који је до дфас прошла. Из историје цркве ми најбоље знамо да Ју Је таквим временима одржала Једино уска повезаност и Јединствој са својим народом. Кад је год наиме црква, заправо њраа ЈерархпЈа долазила у ћор-сокак, она се једино и спасавгла ослонцем на своЈе чланове, и тоЈ ЈединственоЈ помоћи налазила изласка из кајтежих положаЈа очзњавши се за даљп развоЈ и напредак. А кад се и показивала опасуост било з т ком виду по њену јерархију, то је било само у моментима кад Је ова показивала и нспољавала тенденциЈу да влада наметнутом силом, одозго, без учешћа широких народних слојева, окупљених у њеној заједници. И у таковнм случаЈевима јасно се показало да злада одозго јниЈе траЈ'на ни дуговЈечна, ннје влада Христова ни његове цркве. већ влада силе и насиља. Ниједан канон ни црквено правнло базиран на жквоту цркве није никада препоручнвао такав начин управе, иити је забрањивао и народу, или његовим законитим претставницима да на извјестаи погодак качин учествуЈу у животу цркве. То учествовање или да кажемо саборовање народа и ЈерархнЈе, више и ниже, у жнвотним питањима цркве, имало је нарочито видног значаја баш код