Arhiv UNS — Crkveni listovi

му, празник је Сретења Господњег. Слави се 15. по новом, или 2. фебруара по старом календару.

Туциндав: Пастири су Богодетету, кад се родио, однели јагње на дар. Успомена на то је Туциндан, у православном календару 5. јануар, односно 23. децембар по старом календару. Тога дана се коље (туца) .божићњар' - печеница. Како у нашим крајевима у то време нема јагањаца, замењују их прасе, ћурка... Они се пеку на Бадњи дан, а једу на Божић као прва мрсна храна. У старо време „божићњар' се није клао, већ туцао крупицом соли или ушицама секире, отуда и назив Туциндан. У народу важи обичај да се тог дана не туку деца, јер he, кажу, целе године имати по телу пликове.

ПРЕПОЗНАВАЊЕ МЕСИЈЕ

Прича каже да су по Мојсијевом закону жене морале, после порођаја, да у храм однесу, на жртву, једно јагње од годину дана или, ако су сиромашне, две грлице или два голуба. За мушко дете откуп је био и пет сикама сребра. Како је Марија била сиромашна, пошла је са дететом и мужем у храм поневши само два мала голуба. У храму је био познати старац Симеун коме је Бог обећао да неће умрети док не види Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију и благословио га. Сусрет старца и Исуса је Сретење. Од Сретења, верује наш народ, дани почињу да дужају. Тога дана, кажу, излази мечка из јазбине и ако види своју сенку (ако је дан сунчан), уплаши се и враћа се у пећину на још шест недел>а. Јер, још толико ће зима потрајати. Ако је дан тмуран па сенке нема, мечка креhe у потрагу за храном - почиње пролеће. гости

Различити крајеви Србије имају и различите обичаје. Тако се, на пример, негде 'гости позивају на Славу, боље рећи на навечерје (вече уочи славе), када их домаћин позива да дођу и сутрадан. Негде, међутим, важи правило да се на Славу и пратњу не зове. Врата су отворена сваком ко пожели домаћину да честита Крсно име. Наравно, уколико Славу славите први пут, о томе морате обавестити све -KOje бисте желели тога дана да видите у својој кући. Поклони се за Славу не носе. Боље рећи да таквог обичаја нема, а сваком је ,остављено на вољу хоће ли ra уводити. Хоће ли, уз своје честитке, домаћици дати и неки цвет или домаћину флашу пића. СЛАВА: ДАН ДУХОВНОГ РОЂЕЊА

И традиција и празник

Срби, једини у православном свету, имају Славу, оросно, Крсно име. Корени овог породичног, кућног празника, кажу књиге староставне, старији су од хришћанства. Славе су мосг преласка из многобоштва у монотеизам, али и упупак цркве народу, оросно народа цркви.

ошавши на Балкан Срби су донели и своје обичаје и своје богове. Живећи у племенима, мањим или већим породицама, они су, поред општих имали и своје кућне богове, заштитнике огњишта, дома. Тај заштитник често је био персонификован У лику неког претка, чији је добри дух чувао кућу од злих духова и помагао породици у свакодневном животу. Као и сви индоевропски народи у то време, и Срби су веровали да богове треба умилостивити жртвама. Приносили су им житарице и живу стоку коју су ту, на жртвеницима и клали. Обичај се задржао и по примању хришћанства, па се догађало да свештеници, у храму, прво очитају молитву донетој стоци, закољу је и за себе узму кожу. Многи истраживачи верују да је Слава Крсно име модификовани и канонизирани наставак управо ових веровања и учења. Званично црквено тумачење, међутим, гласи да је Слава дан сећања на претка који је први примио хришћанство. Дан, дакле, у којем се породида растала од многобоштва и крстила. А крштење је, у теолошкој науци, духовно рођење. Зато у српским кућама рођендан никада није имао значај који му придају други народи, а Славу називају Крсним именом. Било како било тек, из сачуваних писаних споменика јасно је да су се Срби тешко одрицали своје многобожачке вере и споро примали хришћанство. Разлози се могу наћи у оданости Срба својим оби-

чајима, боговима и навикама, у страху од културне и политичке превласти већ хришћанских Грка, под чијом су се јурисдикцијом нашли на Балкану, али и у отпору према грчким и римским мисионарима који су веру проповедали на латинском и грчком, дакле, Србима непознатом језику. Тек под толерантнијом византијском црквом и просветарским радом Ђирила и Методија, хришћанство је почело да се шири и утврђује међу Србима. Светосавска српска црква, чим је 1219. године основана самостална Жичка епархија, програмом свог реформаторског рада настојала је да прослављање „светог", касније Крсног имена, саобрази духу и форми хришћанства.

Најсвечанији гренутак прославе Крсног имена у породици; окретање славског колача

ВЕРА