Arhiv UNS — Crkveni listovi

Црква и прикупљање помоћи за ратом унесрећене

НАРОД НЕ СМЕ ДА ЧЕКА

Пола века силом притајена, српска црква поново стиче поверење. Постаје све активнија. Почиње, на свој начин, да се бори. Љубав је њено „оружје". Када су реке изоеглица кренуле са кућних прагова из Хрватске пут Србије, уз многе друге који су помагали, црква се укључила у њихово збрињавање. Двадесетог августа, црква је при Патријаршији основала Одбор за помоћ српском народу. Како оном који се налази у Хрватској, тако и оном који је из своје постојбине избегао. Основни задатак Одбора је да прикупља помоћ у храни, гардероби, постељини, средствима за личну хигијену, лековима и новцу. „Свима је познато у каквим се мукама и невољама нашао српски народ. Мајка Србија препуна је избеглица. Том нашем напаћеном народу битно је сазнање да нису заборављени од своје браће и свих људи добре воље. Подарите њима, Господ неће ни

вас заборавити. Ко цркви даје, од Бога позајмљује, а Бог ником дужан не остаје", каже се у прогласу Српске православне цркве која позива на помоћ браћи у невољи.

Позив људима добре воље Позив на прикупљање помоћи је од првог тренутка одлично прихваћен. Храна, одећа, санитетски материјал непрекидно стижу са свих страна, из земље и иностранства. Све се шаље на најугроженија подручја, онима којима је најпотребније, у најкраћем могућем року. Одбор нема неке велике финансијске могућности да учини све што би хтео, али то допуњава сарадњом са Матицом исељеника и Црвеним крстом. Прилози који стижу потврђују да народ и те како има поверења у своју цркву. Пред црквом светог Архангела Гаврила у Земуну, једним од пунктова на којима се прикупља помоћ, срели смо пензионерку Марију Петровић која је донела свој прилог за избеглице. Она каже; Однела сам нешто и у Црвени крст и у Матицу исељеника, али сам желела да највећи део онога што могу да дам, до оних којима је то најпотребније, стигне преко цркве. Кад се да тако, то има неки дубљи, светији значај. Сви би да помогну том несрећном народу. У чињењу добра нема градације, али ја ипак највише поверења имам у цркву. Она је увек била уз народ, увек проповедала љубав и никада народ

није изневерила. Ми старији смо били некако силом отргнути од цркве, млади за њу нису ни знали. Отац Филарет, старешина овог манастира, потпуно је срушио уобичајену слику о „обичном" свештенику који се бави само „узвишеним стварима". Обилази згаришта и од почетка овог несрећног рата, нема ни тренутка слободног времена. - Испричаћемо се други пут. Чинимо оно што нам је дужност. Ужасна је гужва, а народ не може и не сме да чека - рекао нам је када смо га замолили да одвоји који тренутак за разговор. Свака је помоћ добродошла У хали 10 Београдског сајма прикупља се помоћ за избеглице и борце. Брда гардеробе, гомиле џакова пуних кромпира и пасуља... Једни доносе, други односе, камиони пристижу и одлазе. Тишина, мучна и

болна. Неми сведоци људске хуманости и људске несреће. Неколико свештеника из билогорског подручја „води посао". Исцрпљени, бледи, неиспавани, ужурбано одговарају на бројне телефонске позиве, проверавају да ли је помоћ стигла до оних којима је намењена, примају тек пристигле пошиљке. Прота Маринко Јуретић рукавом брише сузе. У Одбору је од самог његовог настанка, од када је избегао из Грубишиног поља, мало испред смрти. Човек од којега сви траже речи утехе, и сам их треба. Због разореног дома, уништених цркава, побијених пријатеља, унесрећених својих парохијана, бескрајно осиромашених и уцвељених... Па ипак, вере још има. Вере да у човеку још има нечег добро. И топле речи које греју сваког. Пензионер, инвалид, са штапом у једној и кесом у другој руци, тешким кораком улази у халу. У белој, пластичној кеси килограм брашна, килограм шећера и литар уља. Изгужвана новчаница од 100 нових динара. „Овог месеца сам примио две и по хиљаде динара, па нисам више могао да одвојим. Идућег ће ваљда биви више", као да се правда. Власник једне приватне фирме поклања шест вагона кромпира и вагон пасуља. Првог дана је помоћ пристизала некако слабо - каже прота Маринко - па смо се већ били забринули за успех акције, али је онда одједном кренуло... Верујемо да неће ни престати, све док унесрећеном народу то буде било потребно.

Вековима су Срби стицали навику да са сво јом црквом буду заједно онда када је тешко. У мирна времена, то се некако сводило на: „Србин сам, православан и,ето... Има ко ће цркви, и са црквом Могу они и без мене, знају дасамту". У времена тешка, бременита опасностима, ратна, бива како народ каже - без невоље нема богомоље...

Весна ТАСИЋ

ОЧЕНАШ Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје; да дође Царство Твоје; да буде воља твоја и на земљи и на небу; хлеб наш насушнидај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

IO БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ 1. Ја сам Господ Бог Твој; немој иматк других богова осим мене 2. прави себи ндола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити 3. узимај узалуд имена Господа Бога свога 4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шесг дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме 5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде н да дуго поживиш на земљи 6. Не убиј 7. Не чинк прељубе 8. Не кради 9. Не сведочи лажно на ближњега свога 10, Не пожели ништа што је туђе

ПРАВОСЛАВНИ ТЕЛЕФОН ГГГТ Србије је, од недавно увео дежурни телефон за сва обавештења о православним празницима. Број тог телефона је 9848, а позивни за Београд 011.

Децз избеглице из Борова Села: помоћ им редовно стиже

ВЕРА