Arhiv UNS — Crkveni listovi

Наде и сумње у заједички живот ВРЕМЕ ТУГЕ И СТРАХА

Илок, та древна варош на Дунаву, подно Фрушке Горе, позната још у доба Римског царства, надалеко чувена по добрим винима и часним људима, додала је досијеу сопственог постојања нову, суморну причу - о преплашеним људима, напуштеним огњиштима, клупама без ђака, необрађеним виноградима. Издали су овај градић његови људи, челници, од имена и угледа и служећи се лажима запевали и остварили да се на стотине капија ставе - катанци

лок је поштеђен разараМња, јер у овом рату, који „нитко објавио није" по први пуг је испоштован Један договор хрватске оружане снаге, тог јесењег дана, предале су варош без борбе. Упркос апелима Армије да не одлазе они који руке окрварили нису, са бојовницима је кренуло још 6 хиљада житеља Илока и околине, углавном Хрвата. „Муповци" и „зенге" убедили су их у обману да ће „српско-четничка" војска по доласку посејати смрт, а њихове куће опустошити. Поверовали су им и конвој са преплашени.м људима и нужним стварима кренуо је у непознато. - Био је то мртав, сабласан град, кад смо у њега крочили. Била је то још једна трагедија овог безумља - вели Радиша Лазић, потпуковник у Новосадском корпусу. - Затекли смо једва две хиљаде људи, претежно Словака и Срба. Да ли је и овде, дефинитивно, срушен мит (или истина?) о могу-

ћем заједничком живљењу Срба и Хрвата? Ево приче неких, који су остали. - Провели смо неколико паклеиих месеци у страху и ишчекивању шта he са нама бити, јер никаквих гаранција за живот није било. Нисмо се могли отети осећању да у тренутку, без разлога, може да оде глава - прича нам у свом дому видно узбуђен Спиро Станојевић. - Још ми није сасвим јасно, шта се збило у земљи, у Илоку и питам се, у својих 60 и кусур година, је ли истина ово што ми стварност казује. У овом месту живим пуне 4 деценије. Дошао сам у Хрватску са југа Срби је, школовао се у Загребу, овде оженио Хрватицом. Подигли смо кућу, стекли пријатеље, постали имућни. Сада смо остали готово без ичега. Месецима овде нико није примио ни плату, ни пензи ју. Уштеђевину нам је „узео" Анте Марковић, пријзтељи су отишли. Сасвим смо осиромашили

Зачуђена је и његова супруга Јелисавета: - Никада нисам гледала на националност, што потврђује да сам удата за Србина. Нико ми то није ни замерио. Позивали смо се на породичне светковине, уважавали обичаје. Знали смо читаво славље да направимо кал неко од нас коље свиње, чак и кокошке. 0 верским празницима да и не говорим. Не верујем да је то заувек прошлост... Владимир Савка, тапетар, Словак по народности, до ових ратних дана био је запослен у Борову, а сада је без посла и сам. Задесило ме оно што ником не желим. После 30 година проведених овде, немам ни породицу ни комшије. Супруга је отишла за Врдник, тамо се запослила, одвела ћерку. Остао сам у празној кући и пустој улици. Волео бих кад се моји најближи врате, ево ја им сад поручујем: вратите се, узалуд сте отишли, ваши домови су сас-

вим сигурни и очувани, на вас. Казивање Јовице Јарића нешто је другачије: - Живео сам у околини Илока. Мајка и супруга су Хрватице, отац Србин и то је превагнуло када су почели национални немири у земљи. Хрвати су још пре 2 године почели да нас избегавају и од силних пријатеља само се једна породица дружила са нама. Живели смо у потпуној изолаци ји, а како су се политичке прилике мењале, тако нам је живот био све тежи. Онда сам једне ноћи, пред Мјесним уредом видео, сасвим случајно, како из камиона истоварују калашњикове. Спазили су ме, а сутрадан претукли, јер, наводно, био сам ,јако непристојан" кад сам се једном од њих обратио ,по четнички" са ,еј, бре". До тада им та моја узречица није сметала. Ударце сам добијао од мојих другова са којима сам славио, веселио се, патио. Који дан касније, Јовица се нашао на списку за одстрел. Жену и

децу (синове од 5 и 10 одина) преселио је у други град, а цивилно одело заменио војничким, Биљана Граховац, по мајци Хрватица, по оцу Српкиња, удата за кршног Банијца, који је већ дуже у Немачкој, није желела да оде. - Зашто - питала се онда, а и сада. - Догодило се све, сем што голи живот нисмо изгубили. За нас, готово да нема изненађења. Шта смо им урадили, тим проблематичним људима, који су нас завели, обманули, који су вазда били незадовољни. Питам се и ово; јесу ли они напустили свог Бога или је он њих препустио Сатани. Нешто од та два мора бити јер, како да објасним сва ова клања и убијања, наспрам вере која их је учила веч-

ном миру и љубави. Биљанин син Марко је основац. Од тридесетак девојчица и дечака у његовом разреду, сада их је свега осморо, Отишли су са мамама и татама. Нисмо се ни поздравили каже Марио. Моја школа имала је 750 ђака, а сада нас је свега 250. Теку приче, из ближе и даље прошлости, о породичном миру, комшијским односима и уважаван>у. Различите, а у основи исте. Крај им је огорчење. Шта даље? Одговори су: Мук, неверица и празнина, упућени будућности. Најважније је сада, веле да што пре дође крај овом времену зла. По илочким парковима и баштама полегло је сасушено лишће. Ветар се поиграва у заборављеним капијама, а само цика напуштене стоке ремети тишину, Осећа се да је зима у домове Илочана прерано стигла.

Милена РадовиН

Паклени месеци страха и ишчекивања: Биљана и Јелисавета Граховац и Спиро Станојевић

Живели смо r потпгној изолацији: Јовица Јарић и Владимир Савка

ВЕРА