Arhiv UNS — Crkveni listovi

ЦРКВА - БОЛНИЦА ЗА ГРЕШНЕ

нн туђени, заплашени, усамљени, не срећни,притиснутисавешћу, жељом I да причају и буду слушани, људи долазе код свештеника, на исповеда њСТфизнају своје дуго прикриване грехе желећи да се искупе. Није лако људима да признају оно што им лежи на души, али кад тр учине, бива им лакше У исповедаоницама је све више и младих и сгаријих. - Да, долазе нам најразличитији људи, различитих година. Црква је болница за грешне људе и дом Божји за све њих. Исповедају разне грехе, ситне и крупне. Само, сваки је грех - грех и нема градације у величннн грехова. И нема веопростивих грехова сем једног - хула на духа светога, односно безбожништво - прича нам протојереј Милан Радовановић, парох Вазнесенске цркве у Београду. Света тајна Наш саговорник се добро сећа једне старије жене која је дошла да му се исповеди, а потом да се причести. Била је удовица. Уопште јој није било лако да призна оно што је мучи. „Знате, ако је грех, ја имам пријатеља'. „Кајете ли се због тога? Желите ли да се греха кајањем ослободите?', наставио је. ,А не, то никако, не кајем ce', одговорила је удовица категорично. Свештеник је био одлучан: ,Молим вас, изађите одавде". Не схватајући суштину, односно да без покајања по црквеним канонима нема причести пожалила се свом пароху. .Госпођо, нема те силе која вас преко одлуке духовника може пустити да се причестите", објаснио јој је. - Да би се човек причестио, мора да буде што достојвији, да има што мање грехова. Он их се разрешава, наравно, покајањем. Ахо се неко исповеди без покајања, без унутрашње жеље и преображаја, онда је то само пука формалност која нема смисла. Покајање и исповест су средства цркве за очишћење, за

што достојније приступање светој чаши објашњава наш саговорник. Исповесг и покајање су једна од светих тајних. Греси поверени свештенику су тајна коју он никоме не сме рећи, У почетку, покајање је било јавно. По канонима црквеним, свештеник је у обавези да каже грех, да га разоткрије и спречи само ако неко припрема убиство, самоубиство или издају земље... За двадесет шест година сталног контакта са људима, наш саговорник није имао случајева који би га обавезивали да их пријави и спречи.

Страдање последица греха Међу најупечатљивијим и најтужнијим причама из исповедаоница свакако су оне о силовању сопствене деце. Присећа се протојереј Милан Радовановвић једног сгаријег мушкарца који се исповедио да је силовао своју кћер. Приступио је са сузама и дубоком жељом да се покаје. Свој ужасан грех, који га је даноноћно прогањао, преточио је у речи исписавши сваки де таљ тог језивог догађаја. По саслушаној тешкој исповести, свештеник je, cena се, био сав сможден. На жалост, овакве приче уопште нису реткосг! Судећи према искусгву протојереја Милана Радовановића, млади имају сасвим другачије грехове. Један од најмасовнијих је абортус. Младе девојке улазе у исповедаоницу желећи да се покају често због више почињених абортуса! Наврати и понеки младић, али их је ипак знатно ман>е него девојака. Према схватању цркве, абортус је грех раван убиству или самоубиству. Средство за ослобађање од греха је пост, како физички уздржавање од јела и пића, тако и психички уздржавање од греха. За време поста, човек треба да анализира свој живот, да сагледа колико је грешио. Да увиди колико је залутао да се врати, а резултат тог покаја&а је исповест. Само, и ови који верују у Бога и цркву, чине исте ствари као и они који вису верујући. Такве људе, црква доживљава и као своју трагедију, јер Су њени чланови. У последње време, један од најмасовнијих грехова је говорење полуистина, а оне су горе од лажи, сматра наш саговорник. Шта још људе нагони на исповедање? Мож да невоља? - Наопако би било да је тако. Ми видимо како нам је сада, како нас невоља тера на богомољу. Код хришћана, барем православних, треба да буде обрнуто - да богомољом

одгоне невољу. Јер, свако страдање, свака болест последица су греха каже протојереј Радовановић. Шта о исповедању каже једна двадесетдвогодишња девојка која је свој унутрашњи мир покушала па нађе у исповедаоници? Студенткиња сам, дошла сам из провинције у велики град. Била сам одлична ученица, мирна и повучена али са доласком у Београд потпуно сам се променила. Знате, нема родитеља, нема контроле, одједном можеш све шта хоћеш. Упала сам у вртлог лошег друштва, мењала момке, остајала у друтом стању, почела да се сналазим на разве начине да бих дошла до новца за своје, све веће потребе. Једвостав но, изгубила сам се. Када сам схватила шта све радим, када је прорадила савест, нашла сам се остављеном, изгубљеном. Остала сам без пријатеља, немам никога да ме утеши, да ме посаветује. Чула сам за свету тајну, дошла сам у цркву, исповедила се, покајала и при честила. Верујте, било ми је много лакше. У исповедаоници сам рекла оно што никада никоме не бих смела да саопштим. Ослободила сам се тога што ме је тиштало. Не, никада раније нисам веровала у Бога, само ми је у једном тренуг ку затребало раме за плакање, неко од поверења да ме саслуша. Шта ће бити даље видећемо.

Весна ТАСИЋ

ВЕРА