Arhiv UNS — Crkveni listovi

Сећање на прву српску песникињу: Јелена, монахиња Јефимија

МАЛА ИКОНА, НЕВЕЛИК ДАР..

Друга половина четрнаестог века. Србије Душана Немањића више нема. Силни цар је умро и „господа се отимљу о царство", без обзира на младог цара, Уроша Нејаког који, болешљив и плах, немоћан, чека да „умре пре државе". А на Балкан продиру Турци. Размирице господе, силне и бесне. Војихна, ћесар, господар области Драма удаде кћер Јелену за силног Угљешу Мрњавчевића, деспота, брата краља Вукашина, који преко жене, наследи и Драму. Војихна вероватно никада није ни видео унука, малог Угљешу, а можда сина није видео ни деспот Угљеша, чију погибију на Марици описаше летописи, и опева песма. Остаде деспотица, кира Јелена, са малим Угљешом на рукама, бона за братом, оцем, мужем... Изгледа да јој

је тада и син умро. Млада лепа, учена, господарица великих области, али области у којем се залећу Турци и чије делове отимају краљ Марко и његова браћа Андријаш, Иваниш и Димитрије, синови њеног девера, Вукашина, такође погинулог на Марици... Јелена се све више повлачи из световног живота, и све више привија уз старца Исаију, монаха светогорца, једног од најобразованијих људи тога времена. Он је на њеном двору преводио старе византијске текстове, и прихватио је за своје духовно чедо, несрећну владарку, откривши „испод анђеоског образа анђеоске дарове". Волела је књигу. Да над њом, у осами, размишља. Да њом ублажује свој бол.

Удовица Угљеше Мрњавчевића, Јелена кћерка господара Драма, потоња монахиња Јефимија, рано постаје и неутешна мајка - умре јој и син Угљеша, Бежећи испред турске силе уточиште је нашла на дворцу кнеза Лазара, а након српске погибије на Косову заједно са кнегињом Милицом и у Цариград је ишла силном Бајазиту да умоли султана за мало милости за свој народ. Била је умна, образована, речита и волела је књигу, а у последњим годинама живота остави траг своје даровитости - на свили златом извезене сшове посвећене кнезу Лазару

С почетка њеног писања остаде нам тек фрагменат, из године 1371, године њених највећих надања, и највећег бола. Затим запис на маленој икони коју је приложила Хиландару. Тамо јој је сахрањен отац, тамо син Угљеша... „Мала је икона невелик дар..." Икона је приложена као успомена на сина: „младому младенцу Угљеши Деспотовићу јегоже и не оскрвнша се..." Њена је молитва на тој икони јаук мајке,- Ни она не жели више да живи. А живети се мора... Пред силом напушта кира Јелена своје земље и склања се у област која још није захваћена немирима и ратом, и, што је још важније, где се другачије живи и размишља. Мир, за кратко, налази на двору кнеза Лазара.

Овај „господин кнез" је, изгледа, био друкчије нарави него његови савременици. По много чему, његов двор је био језгро, или заметак, онога што ће се, за мање од сто година, на Западу, звати хуманизам. Имао је и изванредне везе са Цариградом, Дубровником, западним дворовима.... А владао је „Моравском Србијом", плодном, густо насељеном, богатом рудама... Кира Јелена се ту замонашила и узела име Јефимија. Лазар на Косову пољу погибе као и њен Угљеша на Марици. А за смерну рабу Јефимију, која се „од живота одрекла" отпоче ново поглавље живота. Стала је уз Лазареву удовицу, књегињу Милицу. Својим искуством је помагала да се спасава што се спасти може. Умна, образована, речита, „ва многих глаголаних и вештеј мудрејшија сушти", она је саветник, дипломата, помоћник, а пошто је све јаде и туге преживела, она је и оно раме разума на коме Милица може, ван радозналих очију, да се исплаче. Године 1398. њих две иду да убеде султана Бајазита да не напада више на Србију. Две удовице, два државника, успевају, Посредовати... Окупљати... Обезбедити пролазе кад су сви путеви затворени... Отварати духовне хоризонте... Јефимија, у мудрости својој, назире крај. А држи се, као и непознати живописац из храма Светог Никите, девизе: „Помишљајући на смрт, улепшавамо живот", И, Јефимија пише. Године 1399. написала је, и златом на свили извезла, на дар савременицима и потомцима, „Похвалу кнезу Лазару' и „Запис манастиру Хиландару". Похвала је на Лазаревом покрову, Запис на завеси у Хиландару. Похвалу завршава речима: „Мене телесно туђинку ти си као туђинку прихватио и свачим изобилно снабдео, с тога те молим да се за ме постараш, те да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија ти ово усрдно приноси, о свече!" А Запис почиње: „Од прљавих уста и од мрског срца, од нечистог језика, од душе прљаве прими мољење..." На прагу Љубостиње, манастира у коме су последње дане провеле она и књегиња Милица, замонашена као Евгенија, уклеса своје име „протомајстор Боровић Рад". Остаде спомен на њега. / Од Јефимије остаде спомен на њене боли, ум, таленат, знање...

Воја ИВАНОВИЂ

Писала златним концем по свили: покров кнеза Лазара

ЈЕФИМИЈА

Милан Рахић

(Одломак мз песме) Покрај ње се крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили, Она, вечно сама, на злату и свили, Везе страшне боле отмене јој душе. Векови су прошли и заборав пада, А још овај народ као некад грца, И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада.

ВЕРА