Arhiv UNS — Crkveni listovi
за „побожност, љубав, јединство". И зачиње се и духовно и материјално расцветавање. Сава пише и Хиландарски типак, оснива „странопријемницу" и одређује једну келију за болницу. Многочему и безмало свему овде се стварају темељи. Но, пуни и прави процват Хиландар, који у то време има више од стотину калуђера и поседује петину Свете Горе, доживљава у време Милутиново. За нараслу државну и економску српску снагу све је било и мало и тесно. Због тога државотворитељ Милутин почиње да и у Хиландару подиже ново на старо, веће на мање. Настојао је не само да „улепша Хиландар, градећи му нов саборни храм на темељима старог 1293, него и да га утврди обнав-
љањем постојећих и градњом нових утврђења и пиргова". И постављено тада, опстојава и данас: Хрусија на хиландарском пристаништу и Милутинов пирг (утврђена кула) на путу за манастир. Књиге, иконе, живописи, библиотеке и ризнице, доградње и надградње, то је процват овог дела Србије одвојеног од матичног тла. Одасвуд овде залазе и долазе најпознатији уметници Византије да по налозима ктитора овековече своја знања и умења. И векови и дарови сусе овде таложили. Шта је вредније, шта је значајније? Дела Деисиса Цариградског, раскошна икона Богородице Троручице или Христа Пантократора?
У овој земљи,сем монаднема других житеља. Настала је из легенде о доласку Богородице зато је и називају „перивојем пресвете Богородице" - а постала је незаобилазни део светске историје у коју се уткала прошлост православних народа Грка, Срба, Руса, Грузијаца, Бугара, Румуна. И свако има свој део територије, своје манастире и ските
Све што је овде створено има своја трајања. Приложници и уметничке занатлије оставили су за собом „књиге, завесе, иконе, сасуде" непроцењиве вредности. И најзад, Света Гора, после освајања Цара Душана 1345. године, постаје и формално дело српског царства. И опет се овде сабирају плодови владарске и властеоске дарежљивоти. А да би прибавио наклоност Хиландараца за признавање статуса Патријаршије српској Православној цркви, Душан, рушећи сва правила ове монашке оазе, шаље и своју жену Јелену прва жена која је крочила на тле Свете Горе да обилази чувене лавре и да даровима придобија гласове монаха. И нема српског владара који у време своје моћи и власти не дарује по нешто Хиландару. Но, 1387. године Света Гора је први пут пала под Турке, а слободу губи 1430. Али, Турци нису дирали у њену аутономију. Поштовали су је, чували је, и тако у отежаним условима, за прекинутим везама са матицом земљом и хришћанским светом, монаси истрајавају и сналазе се како знају и умеју. Везе се успостављају и даље и чвршће. једна се протезала чак до Мскове, до руског цара Ивана Грозног „другог ктитора и обновитеља Хиландара" (1556. г.) који је „по женској линији, био у сродству с Немањићима, до чега је особито држао". Данас, лако се препознаје све што је овуда пролазило. Све као да стоји, као да се ништа не мења, и као да много штошта заувек важи. Женама је и даље забрањен приступ у монашка светилишта, нема више страха од пирата, али од пожара зебња и даље траје. Више је и ходочасника и стражитеља скривеног и нескривеног, знаног и нескривеног блага. Уношење филмских и електронских камера још није дозвољено, али зато фотоапаратима је могућно откривање и представљање и природних и стваралачких лепота. Најважније, међутим, јесте да Света Гора није више ни осамљена ни много удаљена од отаџбине, Везе су као некад, и сталне и чврсте.
Хиландарци овај зденац називају бунаром Св. Саве
ВЕРЛ
3
IJEPA