Arhiv UNS — Crkveni listovi

Религија и душа

ЧОВЕК МОРА ДА ВЕРУЈЕ

ЈБуди који верују, стабилнији еу као личности, мирнији, задовољнији животом", каже др мед. сци. Зоран Ракић, неуропсихијатар и додаје да је вера човекова потреба, део његовог бића, да одржава целину човековог идентитета

Избиљно и смерно, с изразом блаженог задовољства на лицу, четрдесетогодишњи мушкарац стоји, окружен тројицом дечака од шест до десет година, насред Вазнесенске цркве у Београду и полако, 'готово сричући речи, понавља за свештеником: „Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља Творца неба и земље, и свега видљивогаи невидљивога". Додуше, њему није баш много јасно све то што изговара, једва да је и чуо за дванаест чланова Символа вере, али се својски прихватио кумовске улоге да крсти три већ повелика сина својих пријатеља и у тој прилици следи сва правила обреда. „Чекам васкрсење мртвих. И живот у другом свету. Нека тако буде" с олакшањем завршава кум оно што би (напомиње тихо свештеник), као хришћанин морао да зна напамет. „Откуд смо ми криви што нам је вероисповедање, оно аутентично, а не „новокомпоновано" које је нагло ушло у моду и које је у ствари само имитација религиозности, потпуно непознато и далеко", каже мајка тек крштених дечкића, психолог по струци. „Нису нас томе учили, ни децу, кад су се родила, нисмо крстили по црквеном обреду, а о некаквом учењу религијских канона није било ни говора. Но треба то знати, јер човек је по својој суштини... хомос религиосус и од тога тешко може побећи".

Суштинска потреба Многи су то ипак, у ранија времена, учинили мање или више успешно. Друштвени систем декларисан као атеистички, прогнао је веронауку из школа, потиснуо (да не кажем проскрибовао, јер званичне забране није било) јавно вероисповедање и придржавање хришћанских обичаја и тако су стасавале генерације које су о црквама знале само толико да су то некакви божји (с малим б) храмови у којима се нешто незанимљиво дешава. Али, да ли су стасали и прави безбожници? Да ли је атеизам, као идеолошко убеђење, сродан људској природи? Наш познати неуропсихијатар др мед. сци. Зоран Ракић тврди да није. Да је, на против, вера део човека. Да религиозност није ,ни идеологија, ни филозофија, већ људска потреба", и да се о њој не може говорити у смислу значаја

или пак користи коју доноси и на основу које ће неко да одлучи, хоће ли веровати или не... Људи цркве су још у далекој прошлости схватили да је суштинска потреба човека, ду-

ховни живот - наставља др Ракић. - И зато су се бавили њиме. Јер, материјални свет је и животињски свет, али духовни свет је само људски. Само човек има потребу да верује. Да није тако, не би црква могла ни да настане, ни да опстане толико дуго. Убеђени материјалисти друкчије су тумачили тај опстанак: људском заслепљеношћу, заведеношћу, па и глупошћу. Данас се ови груби изрази као квалификација верника изашли из моде: уступили су месго толеранцији, или пак прихватању религиозносги. Оданост цркви више не мора да се крије, што је сигурно велико олакшање за оне људе чија је побожност аутентична. Дакле, за оне срећне, рекло би се, или пак за оне који се дубоко у себи прибојавају Божје казне, па тај страх утапају у побожност, и то је уједно и ново питање за др Ракића: да ли су, наиме, верници стабилнији као личности, да ли су спокојнији, задовољнији животом? - Јесу - гласи стручњаков одлучан одговоо. А и мирнији, јер им вера помаже да савладају природан људски страх од непознатог, уопште. И даље, вера одржава човеков идентитет у целости. Помаже човеку да остане комплетна личност и да се не дели на свој јавни „имиџ" и на своју духовну суштину. Човеку, као јединки, није довољно да припада широј друштвеној заједници искључиво својом свешћу... о патриотизму, о националности, о језику, јер то је само рационални део његове личности. Међутим, у души сваког од нас постоји шири постор ирационалног, који се не може објаснити речима на довољно разумљив начин, већ излази из нас путем интуиције, путем осећања и предосећања. - А природно је да сваки човек има потребу за испољавањем својих емоција... - Да, али та потреба је у масовној свакодневној комуникацији спутана, с обзиром да је свачије понашање условљено важећим правилима средине. Религија је открила начин на који је могуће да се та уздржана осећања јавно испоље: у цркви.

Поновни сусрет Црква је пронашла и начин да се осећања смире. Да се ублаже или сасвим обуздају душевни болови. Пронашла је пут до'спокојства, а то је — вера у загробни живот који је део аутентичне побожности. Да се не отискујемо у теорију: свакодневни живот нуди обиље примера. Недавно, на сахрани једног у овом граду веома угледног човека, породица се, буквално, цепала од туге: жена, деца, сестра и — један брат. Други брат, свештеник, био је такође дубоко потресен, али — миран. Зачаран у неки свој, другима недокучив унутрашњи свет. Ништа мање он није волео свог умрлог брата, нити мање туговао за њим, од остале родбине. Но он је дубоко веровао у поновни сусрет — у загробном животу. Као што је изрекао кум на нареченом крштењу, изговарајући за свештеником једанаести и дванаести члан Символа вере: „Чекам васкрсење мртвих. И живот у другом свету"... Искрена вера успокојила је свештеника и у личном болу. Само, да ли је он због тога душевно здравији од неког ко нема ту дубоку, истинску побожност? — Душевно здравље тешко може да се вреднује - вели др Ракић. - А веза између њега и побожности, односно, дубоке вере, сасвим је релативна. Има људи који и без религиозности успевају да нађу неки свој садржај, да сачувају неку своју душевну равнотежу. Други ту равнотежу постижу у вери, И у вери налазе мелем за своју душу. Није важан начин, ни пут до спокојства, до среће: важно је само спокојство, сама срећа. А њих данас, у овим неспокојним, злосрећним временима, на жалост, има све мање. Зато, ко може, нека их нађе — у вери.

Нада МИЈАТОВИЋ

Религиозност: вечита људска потреба

Важво је npomb« равнотежу: др мед. сци. Зоран Ракић, неуропсихијатар

ВЕРА