Arhiv UNS — Crkveni listovi

ХАНУКА

ЈенреЈСки празник радости

Назив јеврејског празника Ханука потиче из самог значења те именице, која значи посвећен>е, освепење. Према подацима из историјских књига, као и из легенди о настанку празника, назив је вероватна скраћеница од ханукат Хабајит освећење дома, Храма, или ханукат хамизбеах освећење жртвеника, олтара. Јосиф Флавије, у свом делу Јеврејске старине, празник назива на грчком језику фота светлосг, сјај, а и данас га у савременом хебрејском многи називају хаг хаурим празник светлости. Ханука се слави као сећање ва победоносну ослободилачку борбу јеврејског народа, на тлу древног Израела, против хеленистичког окупатора, у време владавине Антиоха IV Епифана, из династије Селеуковића. Хеленизам је био политички израз тежње сгварања јединсгвеног народа у многоплеменској и многоверској царевини наследника Александра Македонског средствима асимилације и наметања уједначавајуће грчке културе и вере. Спољна ознака угњетавања, као и врхунац у хеленистичком покушају уништавања јеврејске народносне самосвојносги и посебности у окупираној јеврејској држави се огледала у строгој забрани основних јеврејских верских обреда (обрезивања мушкарца, одржавање прописа о обредној чистоћи, прописи о дозвољеним и забрањеним јелима, седмично јавно читање одломака из Светог писма Торе, слављење празника и др.) и у постављању кипа Зевса Олимпског на жртвеник у јерусалимском Храму. Према I књизи Макабејаца (1,44) тај, за Јевреје једнобожанске вере неприхватљив догађај се десио на дан 25. кислева 167. године пре наше ере. Како је у тој, исгоријској веома поузданој књизи, записано, старац Мататја (хебрејски: Матитјаху Хакохен), из свештеничке породице Хашмонејаца, са својих пет синова одлази у њихово место Модлин, и тамо руши кип многобожанског идола, којега су поставили окупатори, и почиње ослободилачки, народни устанак и рат малог народа против најмоћнијег царства тадашњег света. После Мататјине смрти, борбом руководи његов син Јехуда звани Макаби (маљ, чекић) и после три године ратовања успева да истера освајача из великог дела земље, улази у Јерусалим, где је на годишњицу понижавајуће царске заповесги, 25. кислева, очисто Храм, срушио туђинске кумире и извршио освећење оскрнавл>еног жртвеника, а самим тим и Храма. Како пише у књизи Макабејаца, победу над непријатељем и освећење Храма народ је осам да-

на славио приношењем жртава и певањем хвалоспева а Јехуда је са својом браћом и са свом израелском заједницом одредио да се почев од двадесет и петог дана месеца кислева, сваке године осам дана радосно и весело слави дан посвећења жртвеника' види 1 књ. Макабејаца 4,59). Поред ових историјских података, забележено је и неколико легенди о настанку празника. Једна је забележена у Талмуду и казује о томе како су Грци ушли у Храм, оскрнавили су и уље које се чувало за пал>ењ€ обредних светиљки. Макабејци, ослободиоци , су после уласка у Јерусалим нашли у Храму свега један суд уља, с печатом великог свештеника, који је био довољан за један дан. Тада се „учини чудо* те је то уље горело у свећњаку осам дана. Пал>ење буктиње, жижака и свећа у време тог празника, постао је народни обичај, који је у Талмуду и озакоњен. Неки су палили по осам светлила првог дана, па следећих осам дана по једно мање, али је обичај преовладао да се првог дана пали једно, а затим сваког дана по једно светлило више. Тај је обичај и до данас сачуван. Осам дана празника Ханука предсгављају више домаћи благдан, јер се свећице пале сваке вечери у кругу породице, пазећи притом да светлост тих жижакиа не сме да служи за осветљење. Од давнина су за потребе празника израђивани осмокраки свећњаци, звани менора, а данас, за разлику од истоименог седмокраког националног симбола, називају ханукија. Паљење свећица се врши помоћу додатне (девете), која се назива шамаш послужитељ, уз читање посебних благослова и певање псалма и песама, Деца добијају поклоне, а у средњем веку су на тај празник учитељи добијали своје једногодишње награде. Током осам дана тог празника, који обично пада месеца децембра, нема забране рада, али је био обичај да се у време док свећице у менори горе, ништа у кући не ради, па је породица седела око стола и временом се развио обичај да се играју неке врсте карата, што током целе године није било дозвољено, или нека врсга игре са зврчком (на јидиш језику зван трендел) у орахе, слаткише. У неким крајевима су деца добијала на поклон по новчић, у источној Европи на јидишу назван хануке гелд. У разним крајевима јеврејског расејавања развио се обичај уметничко-занатске израде менора, од сребра, месинга или бронзе, те сачувани примерци представљају вредне предмете у исгорији примењене уметности, чувају се у у музејима и приватним збиркама.

Еуген ВЕРБЕР

Ханука се празнује као сећање на рушење паганског жргвеника којим је непријатељ оскрнавио Јерусалимски храм

Предбожићни дани дечјег весеља

ВЕЗЕ ЉУБАВИ

Детињци, Материце и Очеви су празници дечјих радости. Они нису црквени, али су хришћански, искључиво православни обичаји

а би припреме за БоШ Ш I жић биле што занимШ & I љивије и свечарска атмосфера почела да се ствара што раније, а љубав, мир и радост у кући трајали што дуже, народ је успоставио Детињце, Материце и Очеве. Сва три празника падају у недељу. Први је три, други две, а трећи недељу дана пред Божић. И за њих су се родитељи, а нарочито деца, припремали неколико дана унапред: проналазили канапе и узице погодне за везивање ногу, претили једни другима, наравно у шали, великим упетљавањем, стезањем, нарочитим чворовима, везивањем за кревет... На дан Детињаца, тек што се малишани пробуде, маме и тате су им, још испод јоргана, везивали ноге. Цена „дрешења" су поклони. Деца су их припремала раније и то су, најчешће биле њихове рукотворине цртеж, песмица, неки ручни рад... За Материце и Очеве везивани су родитељи, али и чланови фами лије, породични пријатељи... Малишани, уочи ових празника, често готово целу ноћ нису спавали у страху да мама, односно тата, не

устану из постеље пре него што их вежу. Узице су држали под јастуком и у цик зоре трчали да упетљају ноге оног родитеља чији је те недеље био празник. Кад добију поклон, најчешће симболичан (бомбоне, слаткиши и по нека воћка), везаног ослобађају узице. Током преподнева деца обилазе породицу и вребају тренутак кад „жртва' седне да би се, пузећи испод стола, као неприметно дошуњали до њених ногу и везали их. .Жртва" се правила изненађеном, чудила се шта је снашло, гласно .тврдила пазар' да је затечена, да никакав поклон није припреми ла... Деца су се, наравно, слатко смејала и, најзад, добијала поклон. Исту игру настављала су и после подне, дочекујући у својој кући госге. Хришћанско тумачење овог везивања и дрешења каже да је реч о симболици: припремзма за најрадоснији празник који је помирио човека са Богом одрешив ши га веза греха и везавши га вовом везом љубави за Бога. Порука је, дакле, да Божић треба дочекати везан најчвршћим везама породичне и пријатељске љуба ви.

ВЕРА