Arhiv UNS — Crkveni listovi

ТРИ СЛАВСКА ОБРЕДА

Сећања из детињства

егде у првој половини Нl7. века (око 1630) на средњем току Колубаре, на атару данашњег села аелиЈе, насељавају се потомци породице Баја Николића-Пивљанина, познатог ускока, по коме ови дошљаци носе презиме Бајићи. На левој обали Колубаре, на атару села Јабучја, турски спахија (легенда каже дурски паша") подигао је кулу и у госте позвао своје пријатеље, турске главешине из Рашке. Послуга у кули је српска. И док Срби на десној обали реке свадбују и играју коло, Турци срчу кафу, а још жешће ракију и долазе на идеју да оду на српску свадбу и обешчасте младу, на срамоту каурима. Српска послуга чује тај разговор и обавести сватове. Први су реаговали потомци Баја Пивљанина, браћа Бајићи: Јован, Милинко и Радован. Посгавили су заседу на Колубарској ћуприји и, мада су пијани Турци били бројнији, најмлађи Радован искочи и погуби их. Али, био је свестан да ће кренути потера због тако значајних Турака, па је побегао кроз густу шуму низводно низ Колубару. Знао је да Турци кривца траже и по крсној слави па, када се заусгавио и коначно населио на атару села Мали Борак, донесе тешку одлуку, да из сигурносних разлога промени презиме и крсно име. Тако узме презиме Радовановић, а за нову крсну славу Светога Луку (Лучиндан). И данас у Малом Борку постоји фамилија Радовановић који славе Светог Луку, а потомци су ускока Баја Пивљанина, односно Бајиног брата, јер

се Бајо није женио и нема директних потомака. Бајићи у Јабучју и данас славе Светог Николу као некада. Проверено је да и Николићи у Пиви (фамилија Баја Пивљанина) такође славе Светог Николу. Слава на Колубари у дому Бајића имала је увек по традицији три дела: Навечерје, Славу и Окриље (или Патерице). Ритуал Навечерја обавља се увече, уочи славе, дакле, 18. децембра. Овај чин изводе сви чланови породице и само један гост, одабран међу добрим и праведним људима. Код Бајића је то узек био мештанин Велимир Милиновић, богомољац и солунски ратник, носилац Карађорђеве звезде, очев пријатељ. Уз пламен кандила и свеће гост чита ,Оче наш", а онда гост и домаћин отпевају пар православних верских песмица. Укућани ово интимно богослужење употпуњују тако што док траје сгоје и крсте се

повремено. По правилу напред стоје мушкарци, а жене иза њих. Док су Бајићи били у задрузи и у тренутку када је старешина задруге Алдрија кадио стасите мушкарце иза себе. дошли су познати колубарски хајдуци Радован и Васа да пљачкају. Видевши кроз прозор толико јаких мушкараца на окупу под пламеном свеће и кадила, хајдуци су се уплашили и побегли. Свети Никола је по правилу посна слава, јер пада у дане поста. То значи да се не служи ништа што }е справљено са машћу, никакви млечни производи, нити било које месо осим рибљег. Посна јела су стандардна: уз ракију се служила стругана ротква са празилуком, затим рибља чорба, густ пасуљ (гњежденик), посна сарма од купуса и пиринча (уме да буде изузетно укусна), пржена риба и више врста колача направљених са уљем, а све то уз добро црно вино. Густи па-

суљ, звани гњежденик, јер је гњјчен виљушком, остаје од прошле вечери, од Навечерја. Пре ручка је ломљен славски колач уз много пратећих радњи и световних обичаја. Немамо места за описивање, али један је интересантан: када се колач сломи, њего ви делови се дижу високо ка таваници, jep 'Ce верује да ће следећег лета жито тако високо да порасте. Кажу да Свети Никола „продужава дан". Он доиста пада у дане краткодневице и од њега дани дужају. Свети Никола је велика српска слава и бројни Срби га славе и топло му певају. Зато је и први светац који је (преко Браће Бајић) ушао у редован програм народне музике на Радио-Београду, захваљујући понајвише уреднику Светомиру Шешићу. Браћа Бајић, Андрија и Томислав, децембра месеца 1990. године добили су налог од Радио-Београда да сниме неку народну песму о Светом Николи, која би била емитована на дан Светог Николе, 19.12.1990. Браћа Бајић су тај посао обавили лако и са задовољством, јер су у својим записима већ имали стару песму о своме светитељу. Била је то прва световна песма о Светом Николи, јер је музика народног стила, а не духовног, која је икада емитована на радију.

Cmmihmo Т Хорват

Мирослава ТОМИЋ —ХОРВАТ

Браћа Бајићи поштују и чувају традицију

НАРОДНА ПРИПОВЕТКА

ОТКУД ЧОВЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА

ИВНИ ад је Бог стварао свијет, ■ хтио је дати човјеку са■ м0 ТРВД 6O67 година да живи. - ги ћеш бити цар међу свима мојим твар'ма, рекао је он човјеку - бићеш млад, здрав, лијеп, јак, уман, и живјећеш само 30 година! Човјеку би врло мило царства у свијету, али му не би мио кратки вијек, тек ипак не рече ништа. Послије човјека створи Бог магарца и рече му: Ти ћеш се хранити најгором храном, па и ње нећеш свакад бити сит, име твоје биће руг међу људима, којима ћеш ти вући најгоре терете и чинити добре услуге, које им нико други не би учинио, а као награду за то примаћеш од њих батине уздуж и попријеко. А живјећеш 30 година! Господе, одговори магарац кад ћу бити на таким мукама, много ми је 30 година. Може ли бити да живим десет. - Може, нек ти буде по жељи твојој! рече му Бог. На то се човјек промешкољи, прокашља се и рече; Господе, дај мени тих двадесет година које магарац неће. - Узми их, таке каке су! одговори Бог.

Човјек се обрадова у срцу свом што је стекао још 20 година. Иза тога створи Бог пса и рече му: - Што се год назове твоје, бранићеш док те траје; лајаћеш на сваку опасност чим је осјетиш, а осјећаћеш је свакад из далека; нећеш имати ни сна ни одмора; нећеш никад ни доручковати ни довечерати. И све то чинићеш више за другога него за себе. Живјећеш и ти тридесет година! - Господе, рећи ће пас кад ми је живот тако немиран, може ли бити да живим само десет? година? - Драге воље, живи десет, кад волиш - рече Бог. Човјек се опет прокашља и приступи: - Господе, проговори он дај мени тих 20 година које пас отура. - Дајем ти их, онаке каке су, рече Бог. И човјек се опет обрадова у срцу своме што је век свој тако продужио. Најпослије створи Бог мајмуна, и рече му: - Личићеш много на човјека, али нећеш бити човјек него мајмун. Пузаћеш се уз дрвеће и скакати с гране на грану; што видиш да раде други, радићеш и ти, не

знајући рашта то радиш. Живјећеш и ти 30 година! Господе, рече мајмун такога живота мени је доста двадесет година; тридесет ми је много. Нек ти буде по жељи твојој! - одговори му Бог. Господе, дај мени и тих 10 година које мајмун неће. Дајем ти их, онаке каке су, рече Бог. И човјек се радоваше као мало дијете што је набрао себи цијелих осамдесет година живота. И тако сада, док је човјек у својим годинама, од рођења до тридесете, он је млад, здрав, лијеп, јак, управо он је цар свим божјим твар'ма на земљи. Од тридесете до педесете, оженивши се, изродивши децу, навали радити и мучити се да би што стекао, и зато живи онако као онај за чије се године прво пограбио. Од педесете до седамдесете мање тече, али тврђе чува оно што је дотле стекао; зато паски лаје на сваку опасност коју предвиди, а предвиђа много штошта. Зато и живи онако како би живио онај који се тих година ратосиљао. Од седамдесете до осамдесете руке се тресу, ноге клецају, очи не виде, уши не чују, памет изанђа; човјек се обично подјетињи, и тада одиста врло често личи-на онога у чијих се десет година најпослкје за гледао.

ВЕРА

46

ВЕРА