Arhiv UNS — Crkveni listovi

ЖИВЕТИ С ВЕРОМ СВОЈОМ И ТУЂОМ

Др Лазар МИЛИН,

протојереј ставрофор, професор Богословског факултета у Београду:

Ма колико човек био убеђен у истинитост своје вере, основни захтев човечности забрањује му да ту истинитост, често наводну „истинитост", ма коме намеће силом. Нека свако живи са својом вером, а животне околности мешаног становништва, као и човечност, захтевају да живи и са туђом Теза апостола Павла да ми „Вером живимо, а не гледањем", у науци jf несумњиво тачна, опипљиво тачна јер, ми сасвим сигурно знамо самс оно што можемо математички израчунати, не посредним експериментом и посматрањем кон статовати и несумњивом логиком утврдити Све осгало је предмет нашег веровање, многс пуга и недоказаног, али свакидашњом праксо* прихваћеног. Верујемо врхунским умовима који су своје научне тврдње предали на веру, као уг врђене чињенице, иако знамо да многе од њих, готово свакодневно уступају место новим, ,модернијим" тумачењима. У философији и историјској науци то је још израженије. Фехнер је рекао велику истину написавши: „Одузми науци веру, нестаће и саме науке". Исго је и у приватном, практи’- . ■ -..оту. Болесник верује лекару и апотек иако зна да је било много погрешних дијагноза и терапија, Полицајац верује нашој личној карти или пасошу, иако зна да има и лажних путних и личних докумената... У религији сваки' верник тврдо и искрено верује у истинитосг вере којој припада, иако зна да осим његове, има још много других вера и иако лично није кадар доказати тачност своје

вере, већ се ослања на поверење теолошких стручњака. Драма сумњичења Шта сваком човеку понаособ доноси вера много зависи од верског или религијског система коме припада. Али, без обзира да ли је шопенхауеровац, ничеовац, марксиста, будист, муслиман, хришћанин православне или римокатоличке вере, заједничко је једно: сваки верник, од атеисте до најватренијег религиозног ревнитеља налази у својој вери, пре свега, умирење ума. Сваки верник дубоко и искрено верује да је његова вера дала његовом разуму задоволлвајуhe решење основних светских и животних проблема. Тако да, у колико искрено верује, његов животни пут и животни циљ, са његовом вером, потпуно су му јасни. До невоље ће доћи тек када му животне околности, било у дискусији са представницима других вера, улију сумњу у основе његовог веровања, било да га разне животне невол>е и околности одбаце на неку супротну страну од већ усвојене. Сваки такав идејни помак и промена изазива у души човека читаву драму. ]ер, губљење драге и вољене вере делује као губљење неке драге личносги, или као разочарење и највернијег и најмилијег пријатеља. Заиста је тај момент промене вере, моменат једне велике психичке драме. Прсфесор др Есад Ћимић написао је исцрпну религијско-психолошку студију „Драма атеизације". У психолошком смислу речи заиста није могао наћи адекватнији назив. А тек колика је душевна трагедија ако некога насилно преведу у другу веру. Можемо само замислити како су се осећале српске мајке када су им турски војници отимали децу да их преведу у другу веру, да их потурче. Исто тако нам пада на срце тешки терет кад представимо себи како су се осећали Србн у Независној држави Хрватској када су масовно покрштавани под претњом кама и митрал>еза. Можемо, такође, замислити како су се осећале православне масе у Русији када су им комунисги, у име слободе, рушили храмове, чак и оне који су представљали културно-историјске објекте од изузетне вредносги. Као, на пример,

храм Христа спаситеља у Москви, и када су многе православне душе слали у гулаге и прогонство или просто поубијали. Исго тако нам је јасно какву су душевну трагедију доживљавали православни српски родитељи гледајући атеизацију своје деце кроз школе и омладинске организације, кад су морали своју Крсну славу да претварају у „дан примања‘ или .жур' као и када су морали да крију крштење своје деце. Били су то претешки, трагични моменти. Зато општа обавеза човечности неотклоњнво захтева од сваког, ко хоће да буде истински човек, да одбаци од себе сваку помисао насилног превођења у своју веру припаднике других вера. Што се тиче Еванђеља, оно не само да захтева трпељивост према сваком човеку, него тражи нешто далеко више: љубав! А ако неког истинским љубим, како онда, у име кога и чега смем да вршим над њим насиље, да га приведем својој .истини'. Вера не само што умирује људски разум, дајући му одговоре на основна питања света и живота, већ она разблажује срце човеково стварајући у њему позитнвно, у основи радосно, расположење према свету и животу. Оптимизам вере Религијска вера је по правилу оптимистичка, чак и она која наглашава постојање зла у свету. Хришћанство, на пример, иако констатује да м све у злу лежи' /1. Јованова 5-19/ ида је Сатана „господар овог света' /Јован 12-31/, ипак разведрава ту облачно-тмурну животну перспективу чињеницом васкрсења Христова и надом на опште васкрсење и .живот будућега века', на „Новом небу и Новој земљи', цде .правда живи' и где ће .Господ огрти сваку сузу* /Откривење Јованово 21. глава 1-4/ Не само што хришћанска религија обећава ту радост за вечни живот на .Новом небу и Новој земљи' после свеопштег васкрсења и суда, него чињеница васкрсења Христова ствара конкретну радост у срцима оних који верују. Човек који верује у стварност тог догађаја не би дао нити заменио ускршњу /и божићну/ радост ни за шта на свету, Чак и будистичка религија није песимис-

У ИМЕ ЧОВЕЧНОСТИ; не наметати своју веру другом

ВЕРА