Arhiv UNS — Crkveni listovi

тичка, иако почива на Будином философском атеизму који је чисти песимизам, чак и радикалнији од Шопенхауеровог. ]ер, док Шопенхауер говори само да у овом свету има неупореди во више зла него добра свет је по њему „банкрот у свим својим крајевима, а живот посао који ни трошкове не подмирује' Буда иде даље. Он тврди да је егзисгенција сама по себи једно зло и да крајњи циљ живота може бити само ослобађање од егзистенције, то јест, ишчезавање у нирвану ништавило. Тако мрачну философију будистичка религија је разведрила проглашењем Буде за неку врсту божанства, а нирване за стање блаженства. Чак и атеистичка вера ствара у души својих верника извесно осећање блаженства, макар то осећање било и сушта илузија. Јер, ако се атеист осећа потпуно слободним и разрешеним од икаквог Божјег надзора и претње и страха, и ако у то непоколебљиво, рецимо чак и фанатично, верује, он у том осећа субјективно фиктивно блаженство, што је доказ да је вера, ма какава била, позитивна или негативна за религију, увек боља од одсуства сваке вере, од чистог скептицизма. Јер, апсолутни скептик, који истински сумња у све, па чак и у своју властиту егзистенцију, није употребљив ни за шта. Додајмо свему томе још једну чињеницу. Ако посматрамо културу човечанства, видећемо да је у њој религија оставила најдубље и најплодније трагове. На шта би се свела дивна уметност Азије кад бисмо из ње избацили сваки угицај азијских религија, браманизма, будизма, таоизма, шинтоизма и конфучијанизма? Шта бисмо имали да видимо у Африци и предњој Азији ако избришемо сваки угицај ислама, јудаизма и старог египатског и вавилонског веровања. Какве би изгледале Европа, Америка и Аустралија ако из њих избришемо све трагове хришћанства? Шта би остало од опште људске културе ако избришемо сваку азбуку зато што све оне потичу из религије, као што и многа уметничка дела потичу из религиозног надахнућа?! Зато оспорити вредност вере и њеног утицаја на душу, значи не само грех против човечности, него и грех против културе човечанства Па, пошто су ратови најидеалнија прилика да се ти споменици униште и затру, онда закључак није тешко извући. Вулкан грехољубља Опште и несумњиво правило у односу религије /вере/ и морала може се поставити овако: опште норме морала, које налажу да треба чинити добро и избегавати зло - усађене су у душу сваког човека, без обзира којој религији или верској заједници припада. Оне се изражавају кроз деловање људске савести Али, пошто је људска природа дубоко заражена грехољубљем, савест може лако да буде ,надгласана" разним елементима греха, кад грехољубље проради у човеку вулканском снагом. Тај психички „вулкан" може чак да помрачи и појам о добру и злу. Због света тога долази до великих разлика у моралним схватањима nojeдиних људи. Зато свака религија и свака философија имају свој морални систем који се не може накалемити на неку другу религију или философију, већ само на ону из које је поникао. Хришћански морал не можете засновати на Мухамедовој религији, а још мање хришћански или будистички морал на Ничеовој философији. Кад се исквари догма, квари се и морално схватање које је на тој догми засновано. Нека говоре примери, Грчка и римска митологија је стару религију тих културних народа толико искварила да је боговима приписала све оне мане које имају људи. Богови се свађају, туку, подваљују једни другима, блудниче и са богињама и са женама, а врховни бог Зевс чак и са лепим младићем Ганимедом. Етичка последица: људи су извели практичан закључак из такве приче. Ако то све чине богови, зашто то не чинимо и ми, зашто да будемо бољи од наших богова. И морал је у том друштву пао толико ниско да је Сенека писао: „Кварити другога и пристајати на кварење, то значи бити савремен”. Ево примера из хришћанског света. Ако је тачна Калвинова догма да је Бог од вечности неке људе предодредио за спасење, а неке за вечну казну, и то без икаква обзира на њихове моралне квалитете, онда таква догма отказује сваку подршку моралу. Зашто да се трудим и борим против греха кад ми то ништа не значи за вечни живот. Грешио не грешио моја веч на судбина ће зависити само и једино од Божје безусловне предестинације.

Тапија на грех Римокатоличка догма о индулгенцијама или опросгима може, такође, да делује врло неповољно на морални живот сваког који у њу искрено поверује. Такву једну индулгенцију дао је папа Пије X, 9. марта 1904. године, а састављач молитвеника, свештеник Сењско модрушке бискупије написао је да је довољно изговорити молитвицу да бисе „добио потпуни опрост".

Настрану оправданост или неоправданост индулгенције. Али, остаје чињеница да таква молитва отвара врата свим врстама греха. Јер, ако неко искрено поверује у ту индулгенцију моћи he да натовари себи на душу стотине јасеновачких логора и пребиловачких јама, тешећи себе: ја имам тапију на небеско царство, потписану од самог Христовог намесника. Догма понеких философа атеиста да Бог нс постоји, или деистичких философа да Бог не води никаква рачуна о догађајима у свету, могу људе који у то верују да ослободе свих моралних дужности. Јер, ако нема Бога нема ни Његових заповести, нема греха уопште, јер грех је по дефиницији, преступање воље Божје, а оно што не постоји не може се преступити. Ове логичке изводе не треба схватити као нешто што се неопходно мора десити. Јер, сваки човек има у души уписане опште норме моралног закона изражене кроз дејство савести, а у природи човековој и огреховљености и грехољубивости постоје и елементи догме. Тако под дејством тих природних елемената човек може да избегне зле моралне последице које следе из неких погрешних религијских и философских догми. На крају, ево још једне везе између вере и морала. Она је у области психолошког расположења у колико је вера, било која, у срцу човековом живља и ватренија, утолико човек ра дије и пожртвованије испуњава моралне нор ме које из дотичне вере произилазе. А, кад то веровање спласне, извршавање моралних принципа пада. Она морална исквареност многобожачког друштва, о којој пише Сенека, нестала је пред навалом раног хришћанства, кад су верни ци били одушевљени својом вером. А када је у ренесанси опала та верска ревност морал је опет пао. Из свега је очигледно колико вера прожима целу људску душу и сву њену активност: разум и фантазију, осећање и вољу, савест и материјалне услове живота. Због тако велике важности религије и вере, нечовечно је бити безобзиран према људима друге вере, Треба живети са својом вером, али и са туђом.

ОД АТЕИСТЕ ДО ВЕРНИКА: свако у својој вери налази умирење

МАРКС И РЕЛИГИЈА

Млркс јс рскло лл јс рслпгијл опијум зл нлро.l. Плко НСГЛТИIIНЛ, ПЛКО ЛЛЛСКО 0.1 пстпнс, тл оцснл јс п комплпмснт зл рслпгп ју, бсз очзпрл lIITO јс пзрлжснл нсхотпчно. Нлпмс, оппјум јс п тс клко корпстлн зл лнсстсзпју прс.т опсрлппју. Бсз пклкпс лнсстсзпјс опсрлппјл бп бплл пзузстно болнл. Лко злл. којпх у опом спету п.мл нл прстск, прстстлпл.лју бо.т КЛО lIITO јс опсрлцпјл, л псрл, рслпгпјл, убллжујс тлј бол, он.та јс то зл њу још клко ко.мплпмснт. Пл, КЛО lIITO бп бпло крлјњс нсчопсчно ускрлтптп чонску лнсстсзпју пре.т опсрлцпју, тл ко јс нсчопсчпо нлсплно одузпмлтп чонеку спаку рслпгпју, спаку псру прс.т налстпма бсзбројнпх стратања у опом жпноту.

ВЕРА