Arhiv UNS — Crkveni listovi

НАЈЛЕПШИ ПОКЛОН

ожић за мене остаје везан за изБвесну мачкицу коју сам први пут видео једног јесењег дана. Госпођа Ајнсворт, симпатична удовица из суседства коју сам често посећивао због њена три јазавичара, позвала ме је да прегледам једног од њих. Тада сам први пут и видео мајушну, црну животињицу која је седела крај камина; Нисам знао да имате мачку рекао сам зачуђено. Па и немам одвратила је она уз осмех. - То је Деби, мачка луталица, Долази два-три пута недељно и ја јој дајем да једе. Не мислите да би била сређна кад би се настанила код вас. Не одговорила је госпођа Ајнсворт јер то је дивље створење. Улази ужурбано да нешто поједе, и нестаје. Веома је дирљива, али мислим да не жели мешање у свој живот, ни моје, ни било чије. Поново сам погледао мачкицу. Ипак, данас се није задовољила само храном.

Да, у праву сте. То је доста чудно али, с времена на време, она улази у ову просторију и седи неколико минута крај ватре. Рекло би се да пружа себи тренутак конфора. Било је, заиста, нечег изузетног у Дебином понашању. Седећи усправно пред камином њој није падало на ум да се удобно склупча, нити да се лиже, нити било шта друго осим да сконцентрисано гледа у ватру пред собом. Њено црно, прашњаво крзно, њен изглед полудивље животиње деловао је некако мисаоно. Схватио сам да преживљава јединствен тренутак у свом свакодневном животу. Док сам је посматрао она је направила полукруг и напустила просторију. Госпођа Ајнсворт се насмејала. Ето, увек је тако. Никада не остаје дуже од десетак минута. Госпођа Ајнсворт била је идеалан клијент за једног ветеринара: благе нарави, великодушна, звала ме је кад би јој се учинило да је један од паса меланхоличнији него обично. А ја сам одмах одлазио јер, морам признати, пријало ми је да се са њом видим и поразговарам. А псу, обично, није ништа фалило. Дакле, често сам је посећивао, чак прижељкивао да будем позван, а пошто се није дешавало ништа озбиљно имао сам времена да посматрам мачкицу. Једнога дана угледао сам три јазавичара пред камином како хрчу, Деби је била са њима, у својој уобичајеној пози, забављена спектаклом који је пружала ватра. Питам се куда одлази прошапутао сам говорећи самом себи. Никада нисам могла да сазнам одговорила је госпођа Ајнсворт коју ни-

сам чуо како се приближава. Нисам имао вести о госпођи Ајнсворт до Божићњег јутра кад ми је телефонирала. Жао ми је што вас узнемиравам на овај дан рекла је са својом природном учтивошћу пред којом сам осећао тугу. Реч је о Деби... Није добро. Преклињем вас, дођите. Позвонио сам код госпође Ајнсворт. Упркос празничној атмосфери, светлећих украса, пријатног мириса печене ћурке, она ме је са тужним изразом лица увела у салон. Деби је лежала на тепиху, непомично, са минијатурним црним мачетом приљубљеним уз себе. Нисам је видела неколико недеља казала је госпођа Ајнсворт. Дошла је пре отприлике два сата поводећи се... Носила је младунче у устима. Спустила га је на тепих. Најпре, то ме је забављало а онда сам схватила да јадној мачкици није добро. Прегледао сам Деби и схватио да јој нема спаса: велики лимфо-сарком у последњем стадијуму. У коми је рекао сам госпођи Ајнсворт. Угинуће али више не пати. Једна мала животињица прошапутала је она. Мора да је имала страшне болове. Требало је раније да се побринем за њу. Неколико тренутака сам ћутао из поштовања према њеном болу, а затим сам благо покушао да је тешим. Нико не би учинио више од вас. Госпођа Ајнсворт је пружила руку да би узела малу, длакаву лопту.

Необично, зар не? Била је на самрти и донела је своје младунче овамо. На дан Божића! Сагнуо сам се да опипам Дебино срце. Више није куцало. Умотао сам мало тело у један чаршав и однео га у мој аутомобил. Кад сам се вратио госпођа Ајнсворт је још миловала маче али била је смирениЏ- — Никада нисам имала мачку казала је. Е па добро одвратио сам смешећи се Сада имате једну. Маче је брзо постало лепа животињица, витка и живахна. Имао је свађалачки карактер и звао се Бастер. У сваком погледу разликовао се од мајке, тако стидљиве и резервисане. Величанствено, као краљ, сјајне црне длаке, чупао је меке тепихе по кући. Са радошћу сам пратио како напредује током мојих све чешћих посета, али посебно се сећам оне на дан Божића, годину дана после његовог доласка. Завршио сам уобичајени обилазак животиње никад не помисле да би Божић

могао да буде празник и враћао сам се кући у доста еуфоричном стању јер су ми сви клијенти понудили чашицу да бисмо наздравили празнику. А онда је телефон зазвонио у мом аутомобилу. Срећан Божић, господине Хериот! казала је госпођа Ајнсворт. Дођите да нешто попијете и да се загрејете. Нисам имао потребу да загревањем али сам прихватио позив без оклевања. Кућа је била исто тако сјајно украшена као и претходне године. Али није било туге; Бастер је био ту. Начуљених ушију, ђаволског погледа, он се устремљивао на јазавичаре, ударао их шапом, а затим бежао. Загорчава им живот казала је госпођа Ајнсворт. Пред том животињом пуном радости и здравл>а помислио сам на његову мајку. Али нисам само ја мислио на њу. Деби би била срећна казала је пспођа Ајнсворт смешећи се. Сигурно одговорио сам. Донела вам га је пре годину дана, зар не? Баш тако. Никада нисам добила лепши поклон додала је грлећи Бастера. Одушевљен тим призором, том дивном женом, пријатном атмосфером ја, окорели нежења, док сам прихватао чашицу изговорио сам речи за које никада нисам веровао да ћу их изговорити. А могу ли ја да вам понудим један Божићни поклон, себе? Поново се насмешила и благо одговорила: Дуго већ прижељкујем да то кажете. Радо вас прихватам као поклон судбине.

ЏејмсХериот

Божићна прича

ВЕРА