Arhiv UNS — Crkveni listovi

Из угла социолога

НЕСПОРАЗУМИ СА ПРОШЛОШЋУ

У нас су врло видљиве последице наше атеистичке прошлости. Готово пола векаимали смо врхунску верску неписменост. Сада ; преко ноћи ; хоћемо да се верски описменимо. Вредновање традиције,када се остварује изван историјских и научних критеријума, све више нас удаљава од откривања правих истина о духовним дубинама прошлости

нашем свеопштем хаосу, повратак Утрадицији и покушај успостављања прекинутог континуитета прате roлеме тешкоће и велика збрка. НастоЈање да се побегне из ковитлаца мистификација доживљава драстичан крах, нарочито када се вредновање традиције остврује изван историјских и научно релевантних критеријума. Истина традиције била је потонула у заборав, Традиција је била омаловажавана и прегажена, Идеолошко прагматске, псеудонаучне и митолошке представе сужавале су видно поље животворене прошлости, Идолатријаска претеривања, са неизбежном непромишљеношћу, не откривају само старомодан приступ него и „духовне" бестијалносги, што је далеко и од историјске свести и од давнина посгојања. Жестоко таласање тривијалне свакодневице иде са прекомерном фасцинацијом прошлости. Зато се готово драматично поставља неколико незаобилазних питања: како пробудити успавану и заборављену традицију? Како избећи њено изобличавајуће тумачење? За који се принцип „дешифровања" определити? Како помирити тај незахвалан задатак са савременошћу? Питањима нема крја, сва се она своде на опасност од деформисањ и узурпације традиције. Сигурно је, међутим, да неопозивих тумача нема, нити их може бити. Нема апсолутно непогрешивих вредновања. И баш због тога што традиција до наших дана стиже у поремећеном и помућеном облику, што се затурило њено предање и њен идентитет требало би очекивати нове покушаје препознавања њених темеља и њених значења. Граја времена садашњег, охолост нових „градитеља" и расејаност нововековног духа све више нас удаљава од откривања истина о духовној дубини прошлости. Најгоре је када се обожавање прошлости, као што је случај код нас, доведе до оне крајности која је непријатељска према духу модернитета. Традиција је увек, помало, у изгнанству времена, у његовој власти. Стога се увек ваља упитати: да ли се срећемо са њеним духом или са њеним сенкама, Нема смисла никога уверавати у неопходносг превредновања твораштва прошлости, као што не би требало ни доказиватидаставпрематрадицији, можда више од свега другог, говори о кардаеру актуелне цивилизације, а, вероватно, и о њеној будућнос-

ти. Преовлађујући повратак традицији означава само још један драматичан вид архаизације друштва. Повратак фолклорномитоманске иконографије и вулгарног кича, поред осталога, упућује на ту архаизацију друштва, на његово застаревање. Не реди се ту о повратку насилно прекинутог памћења, већ о новим опсенама и новим опсесијама. Њих удомљује традиционализам и дух несавремености. Овако драстичан повратак у прошлост сигурно he довести до повећања растојања до савремености. То је један од начина губљења корака с временом и један од видова губљења идентитета модерности. Из обруча неше свеопште кризе пробијати се до прошлог у прошлости није ништа друго до враћање историје назад. То је драстичан анахронизам. Провалија у пустињи Крајње драматичан, споран у великој мери, повратак прошлости појављује се као политичко насиље јер је условљен политичким прагматизмом и милитантном политизацијом. Вредновање традиције и даље је идеологијско, што ће речи, да је још увек далеко од историјских, научних и естетских критеријума. Под утицајем популистичке стихије и популистичке естетике, већ сада, долази до репресивног повратка потиснутог памћења. ]ош више од тога, посгоји опасност да традиција буде поново изопачена, да се поново оскрнави. Тамо где је у вредновању присутно ирационално и неприсебност транса, постоји опасност од изобличавања изворности вредности. Много штете може учинити трапави бунт обезличене емоционализације прошлости, револт ослобођене аутоконтроле. У нас искон и савременост разилазе се жестином и глувоћом удаљавања. Утисак је да између њих више нема разумевања. То што се не пристаје на заборав искона и дух прошлости требало би схватити као оправдану жељу да се стигне до корена свог постојања, до свог идентитета. У томе не би требало видети ишта непожељно кад се као друтшво не 6и налазило над прпвалијом усред балканске пустиње, да нас није обузело свеопште просташтво и бестијалност. У таквој ситуацији, готово незизгледној, већ и због урођене биологије, нема

смисла дувати у једра искона и пловити ка даљинама прошлости, а при томе, окренути леђа савремености. Тако путовање је више него опасно. Не пристати да посгојиш за савременост, због гласова из искона, због обоготворења прошлосги, жеље да се она овековечи не значи ништа друго него опредељење за свет привида и свет мртвих. Питамо колико би онда требало чекати да мртви поново умру. Сигурни смо да локалне традиције није лако уклопити у универзалну културу и непролазну традицију, Верска неписменост Чини се да је најгоре када се напушта прошлост пре него што смо стигли до свести о садашњости. Зато и Т. С. Елиот каже да се ралика између садашњости и прошлосги састоји у томе што свесна садашњост предсгавља свест о прошлости у мери и на начин на који прошлост никада не може да се покаже да је свесна себе. Тај неспоразум са прошлошћу можда се нај Зоље може илустровати на примеру наше атеистичке религије. У нас су врло видљиве последице наше атеистичке прошлости. Готово пола века имали смо верску неписменост. Сада, преко ноћи, хоћемо да се верски описменимо. То није тако лако. Повратак религиозног начина живота дешава се на тлу идеолошки и политички изнуђеног самозаборава вере. Шта је показала наша атеистичка прошлост? Она је др очигледности открила да је насилно укидање вере не само огроман ризик него и цивилизацијски промашај варварског доба. Последице таквих облика владавине у којима је доминирала подивљала идеологија и њени преки судови према религијском начину живота открили су неограничену репресију и неограничени немар и према садашњости и према прошлости. Идеолошка садашњост пристала је да се заборавља и да потискује религијску прошлост. Колико се ишло у насиљу над религијо.м и вером показује сваки облик друштвеног живота. Није само на суров начин био прекинут верски начин живота него је у сваком дану била оскрнављења свака иолитва, сваки интиман духовни интегритет. Наша је школа била ослобођена елементарних сазнања о историји религије, о верској прошлости, о светим књигама, Није се ништа учило о „Библији", „Талмуду", Кур'ану", а без њих нема ништа од разумевања исгорије прошлости, посебно историје кутлуре. То ваља рећи због тога што још увек постоје отпори и старе навике наших просветара да се област сакралних знања маргинализује па и деградира. Ова знања би, коначно, могла да се нађу у образовним програмима, али још није јасно где би нашли уточиште. Сазнања о светим књигама морала би да се нађу у нашој школи бар у оној мери у којој се налази новија идеологизирана историја. Не би требало заборавити да постоји опасност да се у име вере, која се некритички прихвата, учини понешто што би било нецелисходно са становишта саме суштине вере и духа религије, баш као и са craновишта цивлизацијских опредељења које имају хуманистичка обележја.- „Никада људи, каже Паскал, не чине зла дела са већом самоувереношћу и са већим правом да то чине него када то чине у име вере". Опасности од ускогрудних шовинистичких и националистичких страсти ни овде нису мале. Тиме би се оспорила аутономија религијског и светског духовног живота. Наша друштвена заједница уверљво је показала да жестина повратка прошлости може постати слабост за осећај перспективе, може блокирати присугност духа модернитета. Што је већа опсесивна моћ повратка прошлости то је могућност да се залута извеснија. Чин се да смо већ на таквом путу. Ту негде би могли отпочети размишљање о томе како прошлост може да онемогући садашњост. Најгоре је, ипак, обнављати застарелост. На жалост, то је наша преовлађујућа стварност, наип свакодневна естетика.

др Ратко Божовић:

ВЕРА