Arhiv UNS — Crkveni listovi

Наша анкета

У шта верујете?

У СВЕ И У - НИШТА

Живимо у тешким временима, ц када се руше многе вредности, многе илузије, многа веровања. | Човеку је све теже да нађе моралну подршку, а без моралног I ослонца, без идеала, не може да I живи. Ипак, људском бићу је својствено да у нешто верује. У шта?- питали смо Београђане ј

Ја ти, бре, верујему ову нашу црну плодну земљу. Она ти је, знаш оно како посејеш, тако ћешда жањеш. Ја лепо са њом, и она роди... —>-

Ђорђе Јовановић, (40), власник приватног предузећа: Верујем у себе, рад, своју памет, своје руке и своју породицу. Верујем у разум, у природу, науку, образовање. Верујем и у љубав, пријатељство, поштење. Верујем у Бога, у све оне позитивне основе православне религије, традицију. Верујем у будућност. Не верујем у политику и људе који се њом баве. Мирка Станковић (50), домаћица: Верујем у ове моје јаке руке што су двоје деце одгајиле и на прави пут извеле. Верујем у поштење и у српску цркву, Наравно, у Бога. Све друго је лаж. Бил>ана Стефановић (40), службеница: Верујем у људску савест. То је оно .нешто' што човека кажњава за грехе, а награђује за добра дела. Можда је то у ствари природа. Верујем у пријатељство, али не у свако. Не верујем ни у сваку љубав. Најмање верујем у правду. Зоран Јакшић (33), ветеринар: Безгранично верујем у новац. Не зато што тако хоћу, већ зато што видим да је свемоћан. Верујем у јаку вољу уз коју се он може стећи. Верујем у рад, знање и срећу. Верујем у свемир. Ако је свемир Бог, онда верујем и у њега. Имам вере у коинциденције, случајност. Људима не верујем баш ништа! Светлана Николов (30), службеница: Једино верујем у себе и у љубав. Кад кажем љубав, не мислим само на ону према супротном полу већ према људима уопште, послу, животу, природи, свему што нас окружује. У себе верујем, јер саму себе никада нисам разочарала. Други су ме изневерили, разочарали, иако сам им прилазила са пуну љубави. У натприродне појаве и нематеријална бића не верујем. Ни у Бога. Он је само симбол који је створила религија да би се људима лакше манипулисало. Милан Ђуровић (22), радник: Ја не могу да верујем ни у шта. Ни у Бога, бар не онако како проповеда хришћанска вера. Ипак, чини ми се да нешто постоји, али је то „нешто' успавано, неактивно. Како да верујем у љубав, пријатељство, знање, рад? Веровао сам у рад, радим, многи људи поштено раде, а од тога нема ништа. Миодраг Тадић (62), пензионер: Не верујем ни у шта, ни у кога. Како да се верује? Веровао сам у Бога и његову праведност, па где је? Веровао сам у рад, радио сам четрдесет година и немам ништа. Веровао сам својој жени, а она ме је варала. Веровао сам деци, она су ме лагала, изневерила и отишла. Ма, веровао

сам и овој држави, веровао сам у Тита, у многе политичаре. Сад кад се окренем уназад, не могу просто да схватим како сам био тако наиван. Петар Симоновић (56), земљорадник: Ја ти, дете, верујем у земљу и у Бога. Кад кажем земљу, не мислим на државу већ бре, на ову нашу црну плодну земљу. Она ти је, знаш оно како посејеш, ћеш да жањеш. ]а лепо са њом и она роди. Просто, брате. А Бога има, тако су ме и стари учили и док се у њега веровало, шта нам је фалило. Кад смо почели да га хулимо, ето ти шта нам се деси. Драган Чоловић (45), техничар: Када сам био мали, говорили су ми да треба да верујем у Бога иако је то било време процвата комунизма. После су ме у школи учили да Бог не постоји и да треба да верујем другу Титу, братству и јединству, пријатељству, овој земљи. Мама ми је стално причала да не смем да верујем девојкама јер he ме преварити, као што је мама моје бивше жене учила кћер да никако не треба веровати мушкарцима. Све је испало погрешно, Сада верујем у новац и његову моћ, у добре везе и шпекулисање. Време је такво да не можемо да верујемо у оно што би требало, већ у оно што је тренутно најмоћније. Ето, коначно верујем и женама, надајући се да ћу се поново оженити, али узалудно. Сина васпитавам да верује у праве вредности у доброту, правду. Јован Симић (17) ученик: Какво вам је сад то питање? Откуд ја да знам у шта да верујем. Кажу Бога нема. Причају ми маторци стално лова није важна. Цурама не верујем, јер ме пређу сваки чак, иако ја њих не прелазим, Ништа више не разумем! Е, сетио сам се верујем у сналажљивост и „мување". То овде једино пролази.

Стана Николић (47), администратор: Верујем у нешто што је јаче од нас, јаче од природе, од свега на свету. То је нека моћна сила која господари светом. Да ли је то Бог или нешто друго, не знам. Још у детињству сам доживљавала неке чудне ствари које су ме у то уверавале. Верујем у сан као предсказање или упозорење. Верујем и у правду. Знам, тешко је данас у њу имати поверења. Али, не смемо одустати морамо бити убеђени да ћемо је дочекати. Шта ако изгубимо веру у све и свакога? Како се може живети без вере? Без ње, нема нам опстанка. Зоран Крстић (38), аутомеханичар: Коме да верујем? Овој држави која ме, брате, сатре. Сатре ме психички, физички, а богме и материјално. Никоме и ничему ја овде не верујем! Све је то покварено и укаљано. Нема ти овде ништа у шта би поштен, нормалан човек могао да верује ни Бога, ни правде, ни љубави, ни пријатељства, ни рада, ни знања. Зато ја верујем у капитализам, онај за који су нас учили да је труо. Што? Па зато што се тамо, брате, ради. И не само што се ради, него се рад цени. А одатле ти све почиње. Радиш, колико си радио толико зарадиш. Кад се цени рад, цени се и друго правда, знање и све остало. Милена Огњановић (64), пензионерка; Ја сам, што би се рекло, старовремска жена, патријархално васпитана и верујем у све праве вредности. То су љубав, пријатељство, правда,'лепота, породица, Бог, црква. Верујем, али шта ми то вреди кад од тога дана нема ни трага ни гласа. Све се нешто изопачило, завладали лоповлук, варање, издаја, интерес и новац. Али, ипак, вера нас чини људима и опет кажем, без ње се не може бити човек.

Весна ТАСИЋ

ВЕРА