Arhiv UNS — Humoristička štampa

izvolite u našu komunu

(Nastavak sa 15 strane) ćanja, pa u zanosu obećao da će, pored puta, školo i željezničke pruge, napraviti i most. „Ра mi пешашо reku ? šta će паша most?“ dobacili seljaci. „Napravićemo vam i reku!“ obeča kao iz rukava poslanički kandidat. Posle ove priče konferencija se morala prekinuti. Vidiš kakvi su! zaključi moj drug iz detinjstva. E, vala, ja neću sa njima! (A moj drug je pretsednik Sreskog narodnog odbora, i kad kaže: „Ја neću“, onda to zvuči odlučno), I stvarno, cela stvar nije nimalo simpatična. Ima i pravo. Vala, neću ni ja u Donju Utoku, pa makar se u nju i Dunav ulivao. I oni suL Sta su oni?... Uhvatih i svoje „ја neću“, i setih se kako sam, kao i on, govorio o principijelnosti ilokalpatriotizmu. Utom se javi Žika, pa kao da odgovori obadvojici: A kakve to veze ima s tvojim raspoloženjem, sa tvojim ~nećU“ i tvojim „hoču"?' Ama, treba sa njima da radim! Ne znaš ti kakvi su oni... Odnekud se Sima seti sreskog naroda i poče o raspoloženju Ijudi da govori... drug moj, natmuri se kao tmurni martovski dan. • Kažeš nešto? upitam ga u jednom trenutku. Kažem za ovo oblačno vreme... prebaci on krivicu na majku prirodu. Coveka nešto pritiskuje. A i grmi... Sad nam je već lakše, kad smo i tu fazu - pregrmeli. Nije važno gde je centar zajednice. U Gornjoj Utoci nije.

Vlada Mlrković

racionalno

strategija i taktika

(Nastavak sa 16 strane) ničnu bombu. Uzmu radio pa samo šapuću, šapuću, a ona leti, leti i... tras! Ni aviona, ni čoveka! Jest, pročitao sam. Ajesi li video Ruse? Izmislili, kaže, atomske bombe koje se nose u koferčetu, kao odelo ili veš. Doputuje u Vašington, spusti koferče i ode. Kad se okrene; nigde ni koferčeta, ni Vašingtona. Tehnika! I tako svakog dana ponešto novo, a ovamo - odnosi se uređuju. - Ko se uređuje? - Rekoh: a ovamo pričaju da se odnosi uređuju. —• Čuti, Mile, bogati! Ko to može da uredi? —• Rat. Ne verujete? Evo, onda slušajte Milivoja: - Amerikanci neće da popuste ni za dlaku. Oni su uzeli jedan pravac i ne otstupaju. Pa ni Rusi dodaje Stanimir. Naravno. Ruska politika je takva: samo može da se dobije, nikako da se izgubi nešto, od onoga što se ima. Tacno. U takvoj situaciji tikva mora da prsne. Podne se već približava. Uskoro će biti vreme ručka, a onda tiho dremkanje. Deca se razgalamila po parku. Jure se besomučno, kao da i ona osećaju svu težinu opasnosti koja nam preti. Milivoje šara štapom po peščanoj stazi i objašnjava: Vidiš onu liniju? To ti Ј е , otprilike, front između Istoka i Zapada. On ti se ргоteže od Baltičkog Мога, preseca Evropu, pa se spušta na Carigrađ. —• Na Cmo More. —■ To je isto. E, sad, vidiš ovaj šljunak? To ti je Istočna Nemačka, pa Poljska, pa Ceška, pa Mađarska, pa Bugarska, pa Rumunija. —• A gde ti je Rusija? Rusija je odavde pa sve do travnjaka. A s ove strane ovako: Zapadna Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija, Danska, Italija, Grčka... Ovo ti je Engleska, a ovo Amerika... I sad, sve ti se to sudari...

U tom trenutku doleti odnekud lopta i udari usred bojnog polja. Razieteše se piljci države i teško se iskida bojna linija. Starcima se učini kao da je pala atomska bomba. Skočiše uplašeni, dok deca

protutnjaše pored njih, jureći za loptom. Eh, ova dt-ca! Ne daju čoveku ni da ratuje! Neko zevnu. Hajdemo na ručak!

Aca Pavlović