Arhiv UNS — Kultura

Никаква братска љубав све је био интерес

„Српски народ је мамљен свакојакијем и усменијем обећањима и писменијем повластицама, гдје нам је обећавато и на писмено подјамчивато, да нећемо бити ничија раја ни кметови, већ да ћемо све оне земље које отмсмо и одбранимо од Турака добити као своју праву својину"

Ад: Срби у Хрватској Крајишки Срби су живјели у својим српским предјелима Србије, Зете, Босне до друге половине петнаестог вијека. Кад су Турци заузели све српске земл>е, почињу сеобе према сјеверу. На два начина су Срби прелазили границе некадашње Хрватске: или заједно с турском војском, натјерани да се за н>у боре или бјежећи испред турске војске и зулума, спремни да се супротставе Турцима, кад год и гдје могу. Они, што су ишли у саставу турске војске, звали су се мартолози, а ови други ускоци. Важно је напоменути да се Срби нису борили против Хрвата нити су их тјерали с њихових огњишта. Хрвата и није било на тадашњој турској граници. Разбјежали су се уочи појаве Турака. Старо је правило да напуштене, „ничије" ствари припадају ономе ко их први узме. Хрвати се нису супротставили Турцима па су ови несметано вршљали и пљачкали у новим крајевима, све до отпора аустријских трупа. Хрватски историчар Тадија Смичиклас, пишући о том времену, наводи: „Права је срамота била да је непријатељ могао онако лагано преко наше земље јурити, као да никога код куће нема". „Кукавни народ бјежао је као овце кад се мед ње вуци увуку. Пук хрватски у хрпама на хиљаде прелазио је границу своје отаџбине, да си другде тражи бољу и сретнију домовину". (М. Грбић: Карловачко владичанство) Томе је потпомогао и нечовјечан поступак хрватско-славонске властеле према њиховим кметовима. Тако су Хрвати бјежали на острва, у Мађарску, Аустрију, Моравску, Истру и Италију.

их по царском обећању и добили за своју нову домовину; јер су је купили крвљу својом..."

Унијати имају осам цркава, католици три...“ Трећи, најбројнији дио српских досељеника су они који су са породицама и својим имањем и стоком долазили по сагласности војних главара аустријске границе. Хрвати их називају Власима. О њима постоје многе похвале. Ти Срби су ванредно храбри војници. Не селе се „празних руку", воде са собом знатан број стоке. Врло су имућни и угледни, добро одјевени и наоружани. Не селе се из страха већ зато што су предани хришћанству и образ им не допушта да поднесе турска насиља. Војни заповедник Ханс Унганд тражи да се Нијемци и Срби поставе као грудобран према Горњој Славонији. Било је то 1540. године када је од Турака била угрожена и сама Штајерска. Унганд каже да се не може ослонити на домаће „словинске и Хрватске кметове" јер: „Они су навикли да само служе око својих господара и пуне њихове подруме и кошеве". Њему су требали ратници, а не „слугењаре". Зато су, „како наводи проф. Алекса Ивић, „аустријски политички и војнички фактори примали оберучке српске досељенике, захтевима српским се излазило на сусрет, награђивани су виђенији Срби земљиштем, чиновима, платама, издаване су досељеницима привилегије, а пограничиим заповедницима писмене похвале ради успешног преселења". Сеоба Срба у Хрватску било је више. Алекса Ивић наводи; „Главне сеобе Срба на аустријеку границу у Хрватској догодиле су се 1530, 1531, 1538; затим низ сеоба од 1600. до 1612, затим 1638, 1639, 1655, 1658. и 1679. године. Још у шеснаестом вијеку Лика је била насељена највећим дијелом Србима. Ту су насељивани Срби чак од Београда и Смедерева. Њих су доводили аге и бегови, еилом, да им обрађују земљу и чувају стражу. О Банији Адам Прибићевић пише; „Што се Баније тиче, Аустрија је држала само делић између Сиска. Петриње и Костајнице. Остала је Банија била под Турцима". О насељавању Србима Горње Славоније (данашња сјеверна Хрватска) Радослав Грујић 1914. године пише: „Већ у другој половини шеснаестог века било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби... чине преко трећине тамошњих становника". Аустријанци и сами пресељавају Србе у Жумберак, од Унца до Гламоча. Послије турског пораза код Сиска, 1593. године, настаје масовна сеоба српског становништва. Како то А. Ивић објашњава: „У аустријском делу Хрватске и Славоније био је опустошен сав онај крај који је лежао на домаку Турака. Небројена села и засеоци, многе тврђаве и градови лежали су деценијама разорени и напуштени од свих становника. При крају XVI века одлуче аустријске власти да се користе незадовољством и врењем које је владало у српском народу, па да населе Србе у опустошене крајеве и на тај начин да отежају продирање турских чета..."'” - НАСТАВИЋЕ СЕ)

Ишћемо један град или два Каква је пустош владала када су долазили Срби и наћин на који су насељавали Срби најбол>е илуструје једно писмо с краја шеснаестог вијека. Таква су писма иначе уништавана од католичке пропаганде. То је писмо проте Радослава и осталих српских главара из Поња, надхерцогу Фердинанду, од јула 1596. године, писано икавски, српском ћирилицом. У њему се предлаже заједничка акција против Турака: „Од нас христијанских синов, ми протопи Радослав, бискуп поунских крајин и поглавник заповидник тридесет попов и приватељ Кристианске вире, вазможному и вазвеличеному... господину херцогу пишемо поклон и липо поздравленије: поунска крајина, влашки синови..." Први је, дакле, предствник народа протопоп Радослав, који је раван католичком бискупу. Православље је била доминирајућа вјера. Надаље у писму тражи: „... ишћемо од ваше милости један град или два... Не ишчемо од ваших пуни земаљ него до седамдесет пустих градов, који су пусти међу Купу и Уну, и од њи не ишчемо великих него малих, еда би Бог дао да Уну ослободимо и дале, јере морате ако хоћете с Богом и јединим и вашим трудом и нашим. И ако Бог даде тесе ми састанемо, хоће Бог видети како ћемо ову крајину ослободити с Богом јединим и вам право и пошћено служити..." Нису то пустахије и разбојници, већ побожни Хришћани којима душманин није дао да мирно Бога моле. Никад скромније ни богобојажљивије масе нису насел>авале туђу територију. Срби нису хтјели силом да заузимају оно што су могли, а нити икако оно што је тудје, „пуне земље".

Послије су постали напаст за Млетке. Тек 1615. године „пресели надхерцог ускоке, по споразуму са Млечанима у Карловац у Крањску..." Многи су пребачени иа Жумберак, на властеоство Сихелберг, по коме је етимологијом дошао назив Жумберак. Зато се данас Жумберачка гора зове Ускочка гора, а многи Жумберчани имају презиме Скок. Руски слависта Измаил Иванович Срезшевски штампао је своје утиске с путовања кроз словенске земље. Дио који се односи на Хрватску гласи овако:„Код прелаза из Штајерске у Хрватску не запежа се никаква разлика у говору, облачењу и зградама. Тек кад се пређе БиедЦа (ријека Бедња) наилазе чисти Безјаци, како се становници Хрватске око Загреба зову. Преко Крањске сам ишао кроз Ускочку гору, гдје граничари ускоци (иначе „Власи") грчког обреда живе у колонијама. Они су сачували старе обичаје и свој завичајни језик, и знају само старе песме, у којима се опевају дела Краљевића Марка, Бана Скендербега и других". Још директније о ускоцима говори Срезњевски у варшавској Деници под насловом; „Жумберачки ускоци" гдје каже: „Жумберак је у XV и XVI веку постепено насељаван. Босански Срби бежаху са својим породицама испред провале Турака. Чим би једне породице нашле овде заштиту, показивале би другима пут. Тако је Жумберак постепено настањен „ускоцима" из Босне и добио име Ускочка гора... Стари насељеници нису променили ни име ни обичај... Они имају један нарочит крој лица и не личе ни на Хрвате ни на Крањце... Има их око 7000. Подносе ратне тегобе као сви Срби... По вери се деле на унијате, „староверце" и католике. Ових (католика) има око 1800.

Чувати међе од Турака У таквој ситуацији, пише прота Грбић: "Српски народ мамљен је свакојакијем и усменијем обећањима и писменијем повластицама, гдје нам је обећавато и на писмено подјамчивато, да нећемо бити ничија раја ни кметови, већ да ћемо све оне земље које отмемо и одбранимо од Турака добити као своју праву својину. Од тијех одабранијех земаља да нећемо плаћати: ни десетине, ни другијех пореза: него да ће се још нама редовно плаћати из цареве благајне што ћемо чувати међе од Турака... На оваке позиве и овакова обећања прелазио је силни српски народ испод турског јарма и смјештао се на земљишта гдје, ето, и данас живи... Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто забољети мора кад нам овако гордо и не г расуђено пребаце да смо дошли овако као Цигани па да домаћијема тобоже крух отимл>емо. Да су Хрвати старосједиоци били кадри ове земље одбранити од Турака, не би се били ни расел>авали с њих, нити биле земље опустјеле. А да не буде свуда пустијех земаља, не би се ни ми Срби имали куда насељавати... Наши су ђедови дошли овамо у ове рбласти знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци, и са својом светом православном вјером у души. Оружјем су помргли одбранити ове земље од Турака, па су

Ускоци углавном Срби Ускоци су углавном по правилу Срби. Познато је да су сењски ускоци дуго времена задавали јаде не само Турцима већ и Млечанима. Ускоци су избјеглице испред турског јарама које су прешле на територију хришћанске земље с намјером да одзтле продуже борбу против Турака. Нијемац Гебхарди, почетком прошлог вијека пише: „Ерцхерцог Карл је преместио у хрватске унутрашње тврђаве ускоке, јер су ти људи били непомирљиви и храбри непријатељи Турака, и нису разумевали само окршаје на копну већ и на мору. Ови људи су служили к Млечићима од којих су 1540. добили овлашћење за хватање гусарских бродова." Купили крвљу својом "...Да су Хрвати старосједиоци били кадри ове земље одбранити од Турака, не би си били ни расељавали са њих, нити биле земље опустјеле. А да не буде свуда пустијех земаља, це би се ни ми Срби имали куда насељавати. Наши су ђедови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци, и са својом светом православном вјером у души. Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царском обећању и добили за своју нову домовину; јер су је купили крвљу својом..."

Срби у Хрватској

Коријени

2

новл ПРОСВЈЕТА