Arhiv UNS — Kultura

ZONA ZAMFIROVA VIŠE NE STANUJE OVDE

Lica puna nezadovoljstva, bolje reći gneva. Nikome se ne radi, ali su svi vrlo raspoloženi za kritiku vlasti, režima, gradskih otaca, vrha piramide same kuće Dokumenti govore da ie bezimeni putnik iz Galije još u IV veku opisao amfiteatar i veliku pozorišnu zgradu u tadašnjem Naisusu koji se rascvetavao u kulturni grad na raskršću dveju velikih civilizacija, rimske i vizantijske. Danas ovaj grad, na raskršću nekih drugih previranja, preživljava i dramu sopstvenog kulturnog razvoja, traganja za izgubIjenim identitetom. „Zona Zamfirova više ne stanuje ovde" da li bi to bio prejak naslov za priču o „gordome Nišu—gradu predrasuda"? A sve je pod jednim velikim znakom pitanja; đa li će Niš doveka ostati „pusto tursko"? Krenuli smo sa idejom da ispričamo priču o najznačajnijem pozorištu na jugu Srbije, pozorištu koje na trista kilometara od Bitefa ne vidi Bitef, koje tek kada YU fest postane tradicija, prvi put vidi i oseti YU fest, pozorišta koje posle Pozorja i svih ostalih pozorišnih i nepozorišnih spektakala, ostaje samo sa sobom, palanačkim mentalitetom i dimom niških cigareta. Vlaga, smrad i polupana ogledala u glumačkim garderobama. Kostimi iz predstave komada nekog svetskog pisca igranog ko zna kad igraju u Ivkovoj slavi. Lica puna nezadovoljstva, bolje reći gneva. Nikome se ne radi, ali su svi vrlo raspolozeni za kri-j tiku vlasti, režima, gradskih otaca, vrha piramide same kuće. Čini se da je sve problem od programske politike kuće i kadrova do finansija. Repertoar je koncipiran tako da sadrži etnografsku dramaturgiju, vodvilj, melodramu i, po mogućnosti, dramsko delo niškog autora. Glumci su kategorični u stavu da je repertoarski koncept loš, a kostimograf Biljana Krstić, upravnica pozorišta, opet, da su glumački predlozi najčešće neprihvatljivi. Od dvadeset dvoje zaposlenih glumaca samo je troje sa završenom akademijom, a ni u ostalim profilima školska sprema nije bolja. Kad smo po : krenuli to pitanje, nametnula se uzrečica jednog našeg teatrologa: ~Tu je čvor!" Jer su svi naši sagovornici, iz svih mogućih klanova niškog pozorišta, bili složni da kao krivca za nedostatak kadrova i za izuzetno loše materijalno stanje prozovu Grad. mmv rimitivne scenske zabave se u ovom kraju ođ srednjeg veka. Bili su tu cirkusi, akrobate, mađioničari. „Pod turskom okupacijom nizabeležena pozorišna aktivnost", osim Karađoza za |H koga se pretpostavlja da je |H postojao. „Evropsko pozorišii te je moglo biti poznato iz kazivanja pridošlica, zatim užem krugu preko knjiga i štampanih dramskih dela ili iz novinar koje su pristizale iz Beograda i drugih gradova". Svaka sličnost sa vremenom sadašnjim je namerna. Turcima treba „zahvaliti" što se Niš jako kasno uključuje u pozorišni život Srbije tek posle oslobođenja, 1887. godine. Ali, na koje Turke se žaliti danas? Možda ponovo treba pomenuti Milutina koji kaže: „Nisu sve Švabe opasne, sinko. Opasan je Švaba što govori naški". Štrajk upozorenja kulturnih radnika Niša, koji su inicirali upravo glumci Narodnog pozorišta, nije posebno uzbudio grad. Kao i toliko puta do sada, dobili su obećanja... Eto, možda će neke nove političke struje svoje izborne programe bazirati upravo na problemima, odnosno, razrešenjima ili traganju za razrešenjima problema kulturne politike. Ova košmarna pozorišna sezona počinje još jednom adaptacijom Ivkove slave, ni malo etnografske, a ne posebno moderne i nove, u dramatizaciji i režiji Radoslava Zlatana Dorića. I oko nje smo čuli puno negodovanja, ali čini se da je istina negde između optimizma i beskrajnog poverenja upravnice pozorišta i umetničkog direktora, glumca Miloša Žutića, i na momente patetične rezigniranosti, pesimizma pa i agresije u nastupu članova ansambla, koji bi vrlo rado da vide leđa gospodinu Žutiću. ■ Marija M.Mitić

DANI ŠTRAJKA

Uslovi SU: kao plate u obrazovanju*)

Pitanje našeg štrajka u aprilu je bilo: na osnovu čega se plaća Narodno pozorište i po jkom pravnom osnovu. Onda su opštinske strukture u razgovoru sa štrajkačkim odborom Pozorišta izjavile: Zakon o udruženom radu ukinut je i| svi sporazumi iz njegovih odredbi ne važe od 5. februara 1992. Štrajkački odbor Pozorišta zahtevao; je da se donese između Narodnog po-| *) Telefaks upućen „Ludusu " 27. , oktobra 1992.

zorišta i Opštine kolektivni ugovor kao jedini rađno-pravni odnos. Opština je to odbila, ali nas je svrstala po posebnom kolektivnom ugovoru koji važi u obrazovanju srednjem. Od aprila mi smo primali plate: cena rada u obrazovanju srednjem puta koeficijent za obrazovanje. * Pošto od januara 92. dogovor Opština ,ne ispunjava, početkom septembra sve institucije u kulturi zajedno sa Pozorištem stupaju u štrajk i traže cenu rada za septembar, a koeficijente iz obrazovanja. To izgleda: cena rada puta koeficijent u obrazovanju 22.481 3,5 U septembru Izvršni odbor SO Niš podržava naše zahteve i formira četvoročlanu komisiju da razgovara sa štrajkačkim odborom. Naši uslovi su prihvaćeni, i trebalo ih je ispuniti. Uslovi su: plate kao u obrazovanju, što znači cena rada u septembru puta koeficijent u obrazovanju. Narodno pozorište prihvata sa ostalim institucijama u kulturi takav dogovor, s tim da se nakon 14. septembra, kad je Narodno pozorište odigralo premijeru Jvkove slave, nastave dogovori. Kad smo 14. septembra odigrali premijeru i pokušali da se dogovorimo, Ijudi iz SO Niš nisu pristali na dalji dogovor i svi zaposleni u; kulturi Niša, na zajedničkom zboru u Narodnom pozorištu, 22. oktobra, donose odluku o nastavku štrajka, sa zahtevima: 1. Usaglašavanje primanja sa poseb-i nim kolektivnim ugovorom za obrazovanja srednje; 2. Ostavke Ijudi koji vode poslove kulture; potpredsednika Izvršnog od- ; bora za kulturu, Miodraga-Vuka Bojovića, i bivšeg sekretara Fonda za kulturu Dimitrija Milenkovića. 3. Potpisivanje pravnog akta sa svim institucijama u kulturi.

ve institucije u kulturi Niša su ||||| u štrajku. No, dok štrajkački odbor na nivou svih kulturnih institucija pokušava da prego|||| vara sa SO Niš, neki direktori I||| u kulturi kao direktor Pozolutaka, Narodne biblioteke, Narodnog pozorišta i Sim||||i fonijskog orkestra vrše prelil* siju na radnike i spremaju im otkaze. Danas, dvadeset sedmog oktobra

1992, održana je u Gradskoj skupštini konferencija za štampu štrajkačkog odbora kulture, gde je saopšteno da su u štrajku Narodno pozorište, Simfonijski orkestar, Kulturno-prosvetna zajednica i Narodna biblioteka. Štrajk u kulturi Niša i dalje traje. Nijedan zahtev nije ispunjen. ■ Članovi štrajkačkog odbora Mimi Pavlović, glumac Jelena Luganja, glumica

NE RUŠI KUĆU POBRATIMU

Sve se nesrećm zaplelo oko nedužne Ivkove slave koja, po mišljenju Miloša Žutića, treba da bude zaštitni znak niškog pozorišta. oslednja premijera niškog BNarodnog pozorišta, koje je BBsvakako u Nišu, ali nije, po fiBnansiranju, priznato za NaBJlrodno, bila je Ivkova slava Bstevana Sremca, u dramatizaciji i režiji Radoslava Zlatana Dorića. Umetnički direktor niškog ■ pozorišta, Miloš Žutić, ima* samo reči hvale za, praktično, originalan pozorišni komad koji je Dorić, talentovan i nagrađivan pisac, napisao po motivima Ivkove slave. Pisac-reditelj je, po rečima Žutića, veoma uspelo uklopio u zbivanja Sremčevog teksta ono što je ovom narodu blisko: specifičnu autodestrukciju, što se ne završava rušenjem kuće koju si po-: bratimu upravo sagradio, već nepres-i tanim osporavanjem sebe samog, pri-i vatno i društveno. Pa, pošto je destrukcija označena kao opšta kategorija, nije nimalo čudno što se pokazuje delotvornom i u mikromiljeu u samom pozorištu. ■ Upkos ogromnim materijalnim teško-i

ćama, kolektiv sa dvadeset dvoje glumaca, sve db nedavno, uspevao je da održi i redovno izvodi repertoar od značajnih dela i sa uglednim reditljima. Tretman ovog pozorišta, nekada najznačajnijeg i najvećeg van Beograda, u Srbiji, ispod svakog je nivoa, tvrde zaposleni i njemu. Ivkova slava je izvedena 14. oktobra, pretpremijere, zbog štrajka, nije bilo. Trebalo je da odmah posle toga reditelj Jovica Pavić započne rad na Semenii, tekstu Miroljuba Nedovića, glumca ovog pozorišta Nedović je za taj tekst nagrađen na poslednjem konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije. Veoma je pohvalno, smatra umetnički direktor, što je pisac dramu ponudio najpre matičnoj kući. To treba da postane pravilo. Osim što nam Miloš Žutić prenosi informaciju da su kritike Ivkove slave pozitivne, napominje i to da Narodno pozorište u Nišu u svakom trenutku, uvek, treba da ima jednu verziju te priče na svom repertoaru, kao zaštitni znak, kao što MHAT ima Čehova, a Stratford Šekspira. Ukoliko opravdani protest niških pozorišnika urodi plodom i tretman njihovog teatra postane povoljniji, a sredstva veća, oni i njihov umetnički direktor imaju dosta planova za poboljšanje rejtinga ove kuće: prijem još desetak novih glumaca, obnovu Cehovljevog Galeba sa Mimom Vuković-Kurić koja se, na žalost, još nalazi' u Sarajevu... ■ D.B.