Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

ПОЖЕГО!

Сарадници из других школа

Ти ниси мој родни град, али у теби проводим најлепши део живота детињство. Срећна сам што растем у миру, што слободно норачам твојим улицама и слушам песму бригадира. Ови синови наше земље па и твоји, заслужни су за срећу свих нас. Пропатила си много. Из безброј рана текла ти је крв. Али је бунтовни дух јачао, растао. . . Румене латице цвећа, слободно плаво небо, шарени лептир, насмејано дете, које расте у миру то је твоја садашњица. Најлепша си у септембру. То је твој месец, јер славиш слободу, зрачним заставама. Честитам свим срцем. Пожего! Ана Стишовић, V/2 Основне школе „Петар Лековић"

ГРАДЕ МОЈ КOЛЕВКO ЉУБАВИ И СРЕЋЕ

Данас се навршава 30 година од када су те твоји храбри синови први пут ослободили, од дана када је фашистична, издајничка цокула престала да каља твој светли образ. Данас си бајна вила коју чувају вечни стражари: Лорет, Благаја, Трешњица. У твојим рекама купа се сунце. На главама зелених плесачица певају птице. У златним праменовима девојачке косе расуте по оближњим пољима цветају црвени макови. Из непрегледних ћилимова протканих росним бисерима буде се лептирови а у висину, љубећи плави бескрај дижу се многобројне, културне и стамбене зграде Улице и паркови су пуни слободних грађана, пионира и омладине, чија срца образују буктињу коју ни једна сила не може угасити. Олга Ракочевић, Vil а ОШ „Е. Остојић" Пожега

ВЕ ЧЕ

Силази сунце, сенке се дуже, чује се граја поспаних врана, сова се јави, спушта се вече лагано, тихо, без падобрана. Мијушновић Аница, VI а ОШ „Ј. Трипковић“ Латвица

Ноћни страх

За време вечере мама ми рече: „Дано донеси ми чашу воде“. Устала сам и пошла кофи, али видела сам да воде нема. Међутим, знала сам да је мама жедна и да треба да је послушам. Досетих се да јој овако кажем: „Мама одох у нову кућу да нађем једну књигу". Она ми одобри. Кријући сам узела кофу и кренула на воду. Напољу мрак. Ништа се не види. Месец је заспао за брег, тако да ни зрачан светлости не обасјава пут којим идем. Плашим се и својих корака. Све ми се чини да неко иде замном. Окрећем се али никога нема. Стижем на воду и захватам. Сетих се нених страшних прича и обузе ме још већи страх. Срце ми се следи. Брзо узех нофу и кренух кући. Успут ме хвата језа. Над сам стигла, мама ме упита: „Где си била до сада?" Ја јој показах кофу: „Ево где сам била“. Она ми приђе и помиловаме. Била је задовољна што сам тако поступила. Ујутру сам пошла у школу. Ишла сам истим оним путићем. Стала сам и загледала се. Хтела сам да сазнам шта је то ноћас пукло. У близини спазих једну јабуку са сломљеном rpaном. Вероватно ју је ветар сломио. Бојић Даница, VII ОШ „Ј. Трипковић" Латвица

ЈЕСЕН У МОМЕ КРАЈУ

Јесен је. Природа се умртвила њена зелена основа се зажутила од увелог лишћа и зрелих плодова. У долинама река и на стрминама брда сазреле су дивље јабуке и крушке. У тамној шумској чести скривају се по који осамљени цветић. Чист као кристал планински ваздух напојен је мирисом увелог лишћа и дахом пооране земље. Сунце се клони западу и дуге вечерње сенке прућају се по планинским косама. Гранитни врх Повлена, позлаћен сјајним вечерњим зрацима блиста се према дубини модрог неба. Дневни живот шума се све више гаси. У даљини јењава мелодично кликтање птица које се удаљавају на југ. На пропланку тамне церове шуме одјекују метални звуци секире. Људи припремају огрев за суморну јесен и хладне зимске дане. Гљацају тешки гвоздени точкови по расквашеном путу са тужним клопарањем точкова означено је почетком новог годишњег поглавља, почетак јесени. Алексић Љиљана, VIII/2 Основна школа „Мито Игумановић", Косјерић

Била сам сама

Ноћ. Тишина. Седим сама у кући и чујем ветар. Читам неку књигу. Њена садржина је узбудљива. Да ли сам занључала врата? Устајем и пробам да их отворим. Закључана су. Поново узимам књигу. Одједном чујем коране најпре удаљене па све ближе и ближе Срце ми лудо куца. Долази до врата и ослушкујем. Кораци одјекују ходнином. Бројим сваки. Непозната особа прекорачила и последњи степеник запела за моју ципелу и пала. Затим гунђа и устаје. Над је одјекнуло звонце ја сам одскочила од врата. Звонце је још неколино пута огласило нечије присуство. Мој страх достигао је врхунац када j e непозната особа почела да лупа на врата. Нисам знала шта да радим. Сузе су ми саме текле. Одједном, зачух звук наших кола. Значи, стижу мама и тата. Пред вратима их чека изненађење Али они су брзо схватили о чему се ради. Откључала сам врата и полетела мами у загрљај. Тата се побринуо да пијаног човека изведе из ходнина. Када сам се мало средила испричала сам им шта се догодило. Тата ме упита: „Јеси ли знала да кроз закључана врата нико не може ући"? Знала сам али сам c e ипак плашила, била сам сама. Кривачић Славица, VIII а ОШ „Ј. Трипновић" Латвица

У трави...

Негде, између лишћа високих топола провирује, зрачак сунца. Оно се иупа у плавом, сребренкастом, небеском своду, пуним облачића. Облачићи круже као неке крпе по ваздуху Сигурно су залутали. Одсјај сунца пада на изгажену, искрвављену траву. Још свежа, црвена крв сија се, а златно сунце, безживотно телашце. Мало, ситно, мршаво. Била је то девојчица од 5 година, а тако је изгледала као да има само 2. Мале ручице, раширене на трави, танке, као да прете немачкој војсци, што су је убили. Трава, само што није покрила ситну главицу, рашчупане косе. . . По њеном рањавом али ипак нежном лицу види се радост, веселост. Њене усне, претворене су у благ, нежан осмех. . Детиљство, од 5 година. Да, то је само тано мало. Трава се лелуја. Све је тако лепо, весело. Чује се шумор безбројних топола. Зрачак сунца и даље провиРУЈе. . . Снежана Тамић, VI/2 О.Ш. „Мито Игумановић" 31260 Косјерић

20. НОВЕМБАР 1975

ОСНОВАЦ