Arhiv UNS — Listovi stranaka

drugog shvatanja u partiji, za sada je još teško reći. AJi mnoge pojave - prihvatanje političkog "pluralizma" i priznavanje postojanja i drugih političkih stranaka, čak i u Srbiji - ukazuju na to da će se ovaj mučni proces neminovno završiti pobedom demokratije i, samim tim, promenom političke strukture u vlasti, bez obzira па napore vrha partije i armije da se na njoj održe. Ђ neminovna pobeda demokratije - makako ta demokratija u početku izgledala - već se poodavmo u Jugoslaviji doživljava kao veoma skora budućnost. Osim SKJ, isuviše zauzetog problemom održavanja moći, čitava zemlja, često neodređeno i protivrečno, očekuje trenutak sprovođenja u život i u političku realnost zakonskih mogućnosti za uspostavljanje prave višestranačke đemokratije. Te mogućnosti su u Sloveniji i Hrvatskoj već postale kakva takva stvamost, u Srbiji je Skupština usvojila nacrt zakona o strankama koji je već izazvao kritičko nepoverenje demokratske javnosti. Оп pokazuje da je u komunističkoj svesti mogućnost postojanja drugih političkih stranaka, uprkos ustupcima izvršenim pred sve otvorenijim nagovještajima кгаја, strano ideološko telo. Još do nedavna, svaki pokušaj iznošenja drukčijih ideja bio je oholo i preteći odbacivan kao "neprijateljski" pokušaj nametanja "partnerstva" nepogrešivoj apsolutnoj komunističkoj vlasti. Slično se nešto odigrava i u Makedoniji i u Crnoj Gori, pa i u Bosni i Hercegovini. Pada u oči činjenica da je dobar broj komunista i njihovih organizacija (savezi boraca, na primer) i dalje protivan svakoj demokratskoj zamisli da i partija treba da postane jedna od ravnopravnih političkih stranaka koja bi se u budućem parlamentu svojim programima borila za većinu, odnosno za vlast. Pri tom, ne treba sasvim smetnuti s uma da su za današnji SKJ i ne tako malobrojni vernid komunističke dogme koji su, paradoksalno, postali smetnja čak i liberalnijim strujanjima u samoj partiji. * Ova rubrika ne bi bila potpuna ako ne pogledamo i drugu stranu medalje - sve veće i brže nastajanje velikog broja "alternativnih'', odnosno opozidonih stranaka. Опе zaista bujaju kao pečurke posle kiše - već ih je sada teško nabrojati. To bujanje je posledica rušenja boljševičkog sveta, i Ijudske potrebe za političkom i svakojakom drugom slobodom. U isti mah, mnogi programi tih stranaka pokazuju kako je više elemenata poluvekovne apsolutističke vladavine uticalo na stil, jezik, ponašanje, pa i na političko mišljenje. Nije teško zapaziti u mnogim programima ovih stranaka sastojke ideoloških, boljševičkih metoda i shvatanja. Neke od njih se i dalje kunu u "Avnojevsku" Jugoslaviju, neke i u Tita kao tvorca AVNOJ-a, neke u nacionalne granice koje je Partija odmah posle rata uvela i proglasila neprikosnovenim, ild. Neke, naročito stranke sa proglašenim demokratskim opredeljenjima, zamišljaju političku slobodu kao jedinstveno rešenje koje će čarobnim štapićem izmeniti mnoge okoštale odnose u Jugoslaviji.

Dakako, time se slika opozionog političkog stanja u zemlji ne iscrpljuje. Pada u oči činjenica - rekli bismo vrlo opasna i primitivna - da je velika većina stranaka nacionalno obeležena. Ne tvrđimo, razume se, da je to karakteristično samo za Jugoslaviju. Izgleda, međutim, da je dugogodiSnja vladavina partije i tu snažno raspirila slične probleme i teškoće koji su postojali i u KraIjevini Jugoslaviji. Ihdašnje nacionalno pitanje je uglavnom bilo svedeno na srpsko-hrvatsko pitanje. Propagandna parola koju je KP uvela u svoj Ustav, o jednakosti svih naroda i narodnosti - sama po sebi stvamo prihvatljiva - učinila je da današnja Jugoslavija bude ne samo skup osam đržavica već đa je komunistička vlast jedini nosilac i zaštitnik njihovih nacionalnih interesa. Toliko prisutno i tragično pitanje Kosova najbolji je primer za tu razarajuću politiku. Danas je vlast odlučila da požar na Kosovu, koji je sama razbuktala, reši policijsko-vojnom intervencijom države, uz istovremeno odbijanje svakog dijaloga sa kosovskom demokratskom opozicijom koja, izgleda, vidi mogućnost rešenja odnosa između Šiptara i Srba i Cmogoraca u tom delu zemlje u demokratskom razgovoru i sporazumevanju. Dok ovo pišemo, još se ne zna rezultat prvog, bar po nameri, pozitivnog sastanka između šiptarske demokratske opozicije i nekih jugoslovenskih demokratskih pokreta i stranaka. Sastanak se održava na inicijativu Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) u Mostaru. Želimo im bar početne uspehe u ovom sporazumevanju, jer je naše nezavisno glasilo takođe mišljenja da se samo demokratijom može rešiti ovo najkrupnije jugoslovensko pitanje. Među mnoga pitanja koja su ovde veoma aktuelna čiji je izvor u različitom pristupu kosovskom problemu, spada nesumnjivo slovenačko-srpski sukob, odnosno sukob jedne i druge vlasti. Prvo je slovenačka vlast onemogućila miting Srba i Crnogoraca u Ljubljani, a kao odgovor na to srpska je vlast pozvala svoju privredu da prekine ekonomske odnose sa slovenačkom privredom. Znači da u trenutku kad se čitava zapadna Evropa integriše, srpski i slove-

nački komunisti - sjedinjeni u naporu da održe vlast - nalaze za potrebno da već i опако stravično osiromašenu privredu uvedu u ekonomski rat iz kojeg mogu da proizađu samo katastrofalne posledice. Ali ono što želimo da naglasimo je činjenica da ovaj razdor, za sada vladajuće stranke, dobija i u srpskim i u slovenačkim, ne samo privrednim krugovima, nacionalna obeležja koja zadiru u pitanje odnosa između jednog i drugog naroda. To su posledice napora komunističkih partija u zemlji da se održe na vlasti po svaku cenu. Gotovo je neizbežno da na našim prostorima ovakva politika vodi u raspad Jugoslavije, što je posledica višedecenijskog poistovjećivanja partijske vlasti sa državom. Zato ovde izgleda gotovo prirodno da se i u Srbiji i u Hrvatskoj pojave opozicione stranke koje traže ne samo ideološku distancu od SKJ, već i teritorijalne promene između Srbije i Hrvatske. Kad su komunisti osvojili vlast, oni su pitanje teritorijalnih razgraničavanja, prema svedočenju jednog od najistaknutijih komunističkih vođa tog vremena, rešavali jednostavno po svojim boljševičkim šemama gotovo su koracima razgraničavali i rasparčavali zemlju po principu većinskog ili manjinskog postojanja jednog naroda. Bahatost i nevođenje računa o nacionalnim osećanjima naroda su i doveli do Kosova i do slovenačko-srpskog ekonomskog rata i do pojave straпака koje govore gotovo isključivo u ime ovog ili onog naroda. Ttme Jugoslavija sve više izlazi iz kruga evropskih naroda, iako zvanično čini neke napore da se toj Evropi približi. Ali dakle god komunisti ne shvate da se njihovoj vladavini uveliko približio кгај, dotle će i opozicione stranke biti izrazito nacionalne, ako пе i nacionalističke. Zato smo mi još >ivek veoma daleko od savremene Evrope, i zato čak i opozicione demokratske stranke do kraja ne mogu da iskažu svoja shvatanja da su, pre svega, demokratske, znači evropske, a potom da pripadaju ovom ili onom narodu u Jugoslaviji. Situacija je u svakom slučaju i u opoziciji veoma složena, jer ni ona рге svega nije jedinstvena, a zatim ne može da izbegne stara balkanska pitanja različitost tradicija, vera, samopoštovanja, sećanja, pa su time i njeni programi za vraćanje Jugoslavije Evropi i demokratiji još psihološki i ideološki u dobroj meri otežani. Zatim jedna zanimljiva činjenica: mnogi bivši i sadašnji komunisti preko noći postaju demokrate, socijal-demokrate, socijalisti, itd, sve valjda u nadi da će izbeći ne samo sud istorije, već i moguću kaznu za grehove koje su bezbroj puta počinili. Paradoks je današnje

situacije u tome što je SKJ još uvek vrlo osetno na vlasti, i što se svi njegovi napori, počev od deklaracija o odustajanju od monopola na vlast, pa do zakona o osnivanju političkih stranaka, na izvestan način odražavaju i na opozicionu političku situaciju u zemlji. Balkan je, nažalost, još uvek Balkan; na njemu su odavno istorijske i nacionalne politike bile važnije od demokratije koju je možda jedino Srbija, pre prvog rata, delimično poznavala. Borba za nacionalnu nezavisnost i oslobađanje od stranih imperijalnih sila, očeviđno je ostavila u pamćenju naroda dubokog traga, pa se na nekakav iracionalan način i danas otkriva u borbi za oslobađanje od boljševičkih diktatura. Zato je rađanje opozicije u Jugoslaviji bez obzira na unutrašnje različitosti, na velikom istorijskom iskušenju. Voleli bismo da već u idućem broju saopštimo neke vedrije vesti o sve većem prodoru i odmicanju porođajnih muka demokratije u Jugoslaviji, kao što verujemo da je taj prodor neminovan. Za sada nam osnovna politička mudrost nalaže opreznost u prognozama, ma koliko mi bili za to da đemokratsko uređenje što pre stane na noge i omogući Jugoslaviji da zbilja postane, bar u skromnom obliku, evropska država. Širim analizama ovakvih pojava će se baviti istorijska i sodološka nauka bliske budućnosti. Možda će i ovaj Zbomik biti u priKd da potpunije objašnjava svoja polazišla. ❖ Na još nekoliko osobenosti koje su se ispoljile u martu tekuće godine, treba u ovoj rubrici obratiti pažnju, pre svega, na transformadju naziva komunističkih partija Jugoslavije. Komunisti su se zaista, кгај sveg propagandnog upinjanja, našli u tragikomičnom položaju. Kod slovenačkih i hrvatskih komunista, još je ta promena naziva stranke izvedena relativno davno, ali u Srbiji, u kojoj je komunistička partija, do sada, najviše insistirala na svojoj avangardnoj i svespasavajućoj ulozi (slično je u Сгnoj Gori i u Makedoniji), ova promena naziva, kao i pokušaj transformisanja u neku vrstu socijal-demokratske stranke zvuči, u пајmanju ruku, ironično ili, za vernike, tragično. Predsednik srpske komunističke partije, obrazlažući ovu promenu, nagoveštava srpskim komunistima da se pretvaraju u demokrate dobre volje, širokih shvatanja, borce za jedinstvo svih, bez obzira na veru, pa čak i bez obzira па politička uverenja. Višedecenijski vuk navlači Ijupku jagnjeću kožu, a kod svojih vernika verovatno izaziva onu sličnu vrstu

nezadovoljstva lcoju je, u svojoj istoriji, komunistička partija više puta izazivala promenama svoje politike. Bilo kako bilo, ove transformacije naziva, i ne samo njega, jasno ukazuju da su komunisti konačno shvatili da je vladavini boljševizma došao istorijski kraj. Uz to, sve je povezano sa prividno grozničavom bitkom za izbore u Jugoslaviji, koji se, u stvari, ne mogu demokratski sprovesti dokle god se ne raspišu novi izbori sa opozicionim strankama, ne stvori nov ustav, ne izabere ustavotvorna skupština koja bi, tek onda, mogla da omogući uvođenje skupština koja bi, tek onda, mogla da omogući uvođenje stvamo modernog demokratskog đruštva. Ovako, kao što je več primećeno i u štampi, isti Ijudi, ili njima vrlo slični, treba da oktroišu ustav, iako oktroisanje pripada konzervativnim monarhijama ili despotijama kojih još tu i tamo po svetu ima. U svakom slučaju - svaka čast komunistima! Njihova volja za moč, naučena i usavršavana još od Lenjina, daleko nađmašuje dosadašnja ideološka opredeljenja, da o moralnim principima i ne govorimo. Valja zapaziti da u svim tim predizbomim promenama naziva i programa, u svem tom približavanju đemokratiji, sem slovenačkih komunista, malo se, ili gotovo ni malo, ne govori o dva uporišta njihove vlasti - vojsd i policiji. Rano je prognozirati; krah boljševičke ideje je jedino što se može sa izvesnom siguraošču utvrditi. I izbori i novi zakon o osnivanju stranaka ne garantuju mnogo: sve je to itekako podređeno več više puta pomenutoj volji za sačuvavanje moči. * Na žalost, ni situacija u novostvorenim opozicionim partijama nije mnogo bolja, uprkos znacima da se nešto pozitfvno u zemlji odigrava. One su u celini, bez obzira па različite programe, suočene sa nekoliko bitnih pitanja. Pre svega, to je nacionalno pitanje, u čemu prednjače Slovenci, pa potom Hrvatim i Srbi, Crnogorci. Svedoci smo, ovih martovskih dana, unutrašnjih razmirica koje su srpsku opoziciju dovele u položaj reorganizovanja, ili stvaranja novih civilizacijski određenih i demokratskih čvrščih programa. Možda su sve te pojave porođajne muke jednog kretanja ka demokratiji; ali zabrinjava, na primer, podatak da su nedavno Srbi sa Kosova - koje je пе samo za njih svakako najozbiljnije jugoslovensko pitanje - sprečili sastanak šiptarskih još neafirmisanih demokrata i time verovatno doprineli usporavanju procesa demokratskih rešenja kosovskih pitanja, koja se svakako jedino i mogu rešiti demokratskim putevima a ne zavođenjima vanrednih stanja, rešavanjem putem policije i tenkova, itd. O političkom cirkusu koji trenutno viada u Jugoslaviji pisačemo opširnije u idučem broju. Mart 1990 g

JEDAN POVJERLJIV RAZGOVOR

Za Gojka Đoga Za naše dukate ne haje. Pusti ga nek se izlaje. Da probam silom, па prevaru. Nadi mu kakvu štenaru. Iskvario nam kučiće. Imaš plaćene vučiće. U ranama je još gori. Otruj ga pićem, obori. Uza пј se sluge propile. Krmak Sugavo kopile. U ćorku, sjeme davolje. Tek tamo mu je najbolje. Pa kako ću ga srediti. "Izolovat. Poštediti."

Rajko Petrov Nogo

U MEĐUVREMENU

Nezavisni zbornik za politiku i kulturu "Demokratija d mas", izlazi mesečno. Glavni i odgovorni uredniio Zoran Gavrilović. Radakcija: Milutin Bogosavljević, Dragan Vesdinov, Đorđije Vuković i Vladimir Gligorov. Adresa Redakcije: Mišarska 11, Beograd, tel. 332-087. Cena broja 20 dinara, za inostranstvo 30 dinara. Godišnja pretplata 220 dinara, za inostranstvo 340 dinara. Pretplatu slati poštanskom uputnicom na adresu Zoran Gavrilović, Mišarska 11, Beograd, sa naznakom "Za Zbornik". Štampa: GRO "Glas", Beograd, Vlajkovićeva 8 Rukopisi se пе vraćaju.