Arhiv UNS — Listovi stranaka

NOVE NEOKONZERVATIVNE STRANKE

Konzervativnu stranku određuje to što nema nikakav čvrst program - Njen osnovni cilj je održavanje postojećeg stanja, pre svega održavanje svoje vlasti - Kada to postane neophodno, stavlja se "na čelo reform!" kako bi stvarne promene onemogućila

Politički život u Jugoslaviji je prilično nerazumljiv. I spoljni і unutrašnji posmatrači pitaju se kako je moguće da epohalni događaji koji potresaju istočnu Evropu і ceo svet tako malo utiču na Jugoslaviju, Reklo bi se da su ti posmatrači propustüi da uoče da je u Jugoslaviji na vreme izvršena jedna bitna promena sistema, posle koje na vlasti više nije jedna konzervativna komunistička stranka, poput onih koje silaze sa političke scene u istočnoj Evropi, і da Jugoslavijom danas vlada savez neokonzervativnih stranaka bez jugoslovenske opozicije. Pravila igre tog novog sistema još nisu dovoljno shvaćena. Na žalost, opet živimo, kao što je jednom rekao Draža Marković, nekadašnji šef stare konzervativne stranke, u "društvu bez presedana". Dakle, neuporedivi, pa zato і nerazumljivi drugima і sami sebi. KONZERVATIVNA STRANKA Savez komunista Jugoslavije, koji je đoskora upravljao Jugoslavijom, po kriterijumima politikologije imao je profil tipične konzervativne stranke. Konzervativnu stranku određuje to što nema nikakav ivrst program. Njen osnovni cilj je održavanje postojećeg stanja, pre svega održavanje svoje vlasti. Ona nastoji da spreâ svaku promenu, a buduä da je to nemoguće, da promene uspori ili USi prave sadmne. Konzervativna stranka odbija da

jasnim pravilima ograniči svoju vlast, pravdajući to stavom da je važno da su па vlasti "pravi ljudi", koji vlast neće zloupotrebiti. Ona neprestano osluškuje glasove javnosti (ili ulice, gde javnosti nema) і na osnovu tih glasova konstruiše nekakvu programsku konstrukciju, u koju niti stvarno veruje niti nastoji da je ostvari. Njoj je jedino važno da stoji "па čelu" svakog programa reformi, како bi reformu mogla onemoguäti ili sabotirati. Praksa Saveza komunista Jugoslavije tokom proteklih decenija uklapa se odlično u ovu sliku. Setimo se samo svih "reformi" kroz koje smo prolazili і koje su doživljavale рюгаге, iz kojih se smesta iâlo u nove reforme jer je za tu stranku bitno jedino ljude stalno organizovati і nekud ih voditi, da se ne bi sami organizovali і pokušali da formulišu sopsivene programe. A kada se to і dogodi, njihovi programi se "usvajaju", a nosioci programa eliminižu iz političkog života. Tu je praksu Savez komunista Jugoslavije obogatio ätavim nizom novih tehnika, od kojih su svakako najznačajnije dve: jedna, koja bi se mogla nazvati "trbuhozborstvo", і druga, koja bi se mogla nazvati "udvajanje". Obe su opsenarske tehnike. Fred zapanjenim očima publikuma ova stranka je naučila korisnu veštinu da se

povremeno javlja і glasom sopstvene opozicije. Stranka je bila u stanju da istovremeno govori і svojim glasom і glasom sopstvene opozicije, "oštro kritikujući" sopstvenu neuspešnu politiku. Naravno, to je uvek činila u bezopasnim dozama. Sopstvenim glasom priznavala je "prošle greške" і proglašavala "istorijske zaokrete" tražeći prođuženje mandata, koje je glasom opozicije і dobijala. U sprovodenju nove reforme stranka se služila drugom tehnikom: tehnikom "udvajanja". Stranka je istovremeno "provodila reforme" і "pružala im otpore". Svoj reformatorski lik nazivala je Savezom komunista, a svoj saboterski lik "birokratijom". Tà "birokratija", o kojoj se priča decenijama, naravno, bila je nepobediva і njeni otpori su se večno і neuspešno "slamali" zato što je і Subjekt "otpora" і Subjekt "slamanja" bio, u stvari, jedan te isti. "Udvajanje" je moglo uzimati і druge oblike. Stranka je tokom celog svog veka uzgajala tzv. "liberalno krilo", držedi ga u svakom trenutku pod potpunom kontrolom. To "liberalno krilo" nosilac je liberalne interpretacije nejasnog programa. Takvom interpretacijom pridobija se podrška za program, kada je ona potrebna. Kada je stranka dovoljno jaka da joj takva podräka viäe ne treba, ili kada se ovo liberalno krilo drzne da pokuša da vodi politiku, liberalno krilo se kosi і posle nekog vremena zasaduje novo. Tako je konzervativna stranka dobijala ono što svaka konzervathna stranka samo і

traži - vreme, tj. produženje mandata. U tom smislu Havel danas govori o "nacionalizaciji vremena" koje su, po njemu, proveli u Čehoslovačkoj komunisti. Trajnost ovakvog poretka poslajala je njegova nezavisna legitimacija, po logici da "sve traje і treba da traje". Čak і kada je ovakva tehnologija vladanja postala potpuno prozima, apatija, umor і rezignacija koju ova opsena izaziva, tumačeni su kao prećutna saglasnost, consensus omnium. Poredak se činio skoro legitimnim na čuđenje sveta koji se pitao

како ljudi па to mogu pristati, jer nije na sebi isprobao efekte ove vrtežke. Kada se ovome doda još і tehnika "šargarepe і štapa”, postaje sasvim jasno kako je takav sistem uspešno funkcionisao. Naime, dok je s jedne strane vršena bezobzima represija nad svakom nezavisnom і samorođenom opozicijom ("stihija"), s druge strane je uspostavljen sistem nagrada za lojalnost: zapošljavanje ("moralno-politička podobnost"), napredovanje ("naših kadrova"), učešće u vlasti, stanovi, krediti, dnevnice, službeni automobil!, veze, razne druge privilegije, do onih najraširenijih: da se prima plata і uživa socijalna sigurnost bez rada. Sredstva za ove "šargarepe" obezbeđivao je sistem tzv. "društvene svojine" čijim plodovima raspolaže suvereno partija, nemilice ih trošeći na kupovanje političke podrške, a zatim se u tu svrhu і zaduzujuä па račun buđućih pokolenja. Konačno, dodatnu legitimaciju đobijao je ovaj sistem prisvajajući sebi u političku zaslugu і ono što je bilo posledica neizbežnog і prirodnog organskog razvoja društva. Vertikaina društvena pokretljivost, čelo takvog programa značilo bi staviti se na čelo programa za samoukidanje. To se protivilo prostom nagonu za samoodržavanje. Pored toga, stavljanje па čelo takvog programa bilo bi lišeno svake kredibilnosti, jer je і poslednjem čoveku jasno da Savez komunista ne može ostvarivati program koji se kosi sa njegovim najdubljim interesom, pa čak і sa jasno deklarisanim ustavnim položajem stranke. "NOVA POLITIKA" NEOKONZKRVATIVNE STRANKE Trebalo je, dakle, defmisati nova politiku і potražiti novi identitet і novu legitimaciju. Pokazalo se da sa tim ide vrlo teäko kada je reč o novom jugoslovenskom iđentitetu, novoj jugoslovenskoj legitimaciji і novoj jugoslovenskoj politici. U stvari - nemoguće.

Svoju staru (ideološku) isključivost zamenile su novom, nacionalnom. Svoje stare (ideološke) propagandne navike prenele su і u nove uslove "zaoštravanja nacionalne" umesto "klasne borbe”, Svoj partikularni, partijski, interes naučile su da projektuju kao nacionalni umesto klasni. Huškanje protiv ideološkog neprijatelja, zamenile su huškanjem protiv nacionalnog neprijatelja. Isti sistem monopolskog govora і daije je na snazi. Ista kontroia і manipulacija javnosti, iste prokušane tehnike vladanja, isti telegrami podrSke, opet slike, zastave і pesme umesto razuma і razloga. Ista teorija zavere і okruzenja, s tim što nosioci zavere više nisu reakcionarni krugovi u inostranstvu, već drugi delovi Saveza komunista.

8

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS