Arhiv UNS — Listovi stranaka

koja prati svaku industrijalizaciju kao fazu normalnog organskog razvoja, obezbeđivala je stvarni napredak. Seljaci su napuštali težak rad na polju і postajali radnici, radnici su postajali službenici, službenici školovali decu za intelektualna zanimanja, itd. Svi su osećali da popravljaju svoj socijalni status. KRAH KONZERVATIVNE STRANKE Bili smo svedoci potpunog kraha ove stranke, kada je pre jednu deceniju počelo da se govori o teškoćama. Reč kriza je tada još potpadala pod udar člana 133. o "neprijateljskoj propaganda. Zatim o ekonomskoj krizi, pa o političkoj krizi, pa o ustavnoj krizi і, najzad, o krizi legitimacije. Tàj strah nastupio je, a da u stvari pažljivog posmatrača nije iznenadilo. Nije, naravno, bila reč ni o kakvoj krizi, već o zrelom stadijumu jednog sistema koji je klicu svoje propasti nosio u sebi od samog početka. Ovako opisani sistem, jasno, ne može biti ekonomski efikasan. On je skup і neracionalan. Procès industrijalizacije je završen і sa njim і vertikalna društvena pokretljivost, svak ostaje manje-više tamo gde se zatekao. Unutrašnji materijalni resursi su iscrpeni, krediti su presušili (štaviše, stare dugove treba vraćati). Efekti skupo plaćenog nerada su se nagomilali. Za "šargarepu" više nema sredstava, represija nailazi na otpor kroz pokret za Ijudska prava. Čak ni socijalna sigumost više ne može da se obezbedi, govori se o nužnosti nezaposlenosti. lèhnike "trbuhozborstva" і "uđvajanja" su progledane. Na klasnu legitimaciju і istorijski mandat ne može se više ni pomišljati. Procesi u istočnoj Evropi da se posredstvom domino-efekta prošire і na Jugoslaviju. Međunarodna podrška je nestala pojavom novih і daleko radikalnijih "revizionista" u samom srcu Varšavskog pakta, koji privlače glavnu pažoju. Značaj Jugoslavije u pokretu nesvrstanih opada, kao і značaj samog pokreta, što je prirodna posledica nestajanja blokova. Prva reakcija konzervativne stranke bila je da opet oslušne glas javnosti і da pokuša da se stavi і na čelo novog programa. Javnost je, međutim, tražila previše. Staviti se na

Savez komunista Jugoslavije, izrastao na principima doslovno vojne hijerarhije uspostavljene još u ilegalnim і ratnim uslovima, u svojim najuspešnijim danima bio je struktuiran oko jakog centra (Tito, Politbiro itd.) і funkcionisao je po načelu "demcena", dakle, stroge posluänosti tome centru, Po logici stare stranke, novi identitet,

politiku і legitimaciju morao bi da definiše taj centar. litovom smrću taj je centar, medutim, nestao. (Naravno, da taj centar nije predstavljao Tito sâm. Njega je formirao і Tito, ali і svi

drugi koji su lojalnošću prema njemu napredovali kroz slojeve vlasti prema centru.) Nikoga, dakle, posle 1980. godine nije bilo u tom centru da, suočen sa zahtevima vremena, funkcioniše novu politiku. Što je još važnije, na snazi je bio jedan ustav koji je formalno decentralizovao Jugoslaviju do konfederalnih kontura, і koji nije imao mnogo značaja dok je živeo Tito kao njegov suvereni tumač і izvršilac, ali koji je naglo dobio па važnosti u odsustvu svemogućeg centra. Koliko je büo federalnih jedinica, toliko je bilo і ideja o tome како treba definisati novi identitet, politiku і legitimaciju. Polemika je neko vreme trajala, a kada niko nije mogao odneti pobedu, federalne jedinice su, pozivajući se formalno na Ustav, jedna drugoj okrenule leđa і svaka od 8 neokonzervativnih stranaka potražila je spas sama. Ova, za mnoge neočekivana, situacija odjednom je ohrabrila nacionalizme і separatizme (strogo kontrolisane Titovom politikom bratstva і jedinstva, jer su ugrožavale jugoslovensku legitimaciju). Federalne stranke su čule glas nacionalista і, verne svome osnovnom konzervativnom biću, smesta uvidele Sansu da produže svoje ugrožene mandate traieâ novi identitet u ulozi zastupnika nacionalnih interesa, pretendujući na nacionalnu legitimaciju і vodeći nacionalnu politiku. Svoju staru (ideološku) isključivost zamenile su novom nacionalnom. Svoje stare (ideološke) propagandne navike prenele su і u nove uslove "zaoštravanja nacionalne" umesto "klasne borbe". Svoj partikularni, partijski, interes naučile su da projektuju kao nacionalni umesto klasni. Huškanje protiv ideološkog neprijatelja, zamenile su huškanjem protiv nacionalnog neprijatelja. Isti sistem monopolskog govora і dalje je na snazi. Ista kontrola і manipulacija javnosti, iste prokušane tehnike vladanja, isti telegrami podrške, opet slike, zastave і pesme umesto razuma і razloga. Ista teorija zavere і okruženja, s tim što nosioci zavere više nisu rekacionarni krugovi u inostranstvu, već drugi delovi Saveza komunista. Na nivou svake federalne jedinice ova transformacija konzervativne stranke u osam (pa šest) neokonzervativnih stranaka potpuno je uspela. Štaviše, strah od suseda uočava se kao mnogo realniji od straha od "kapitalističkog okruženja", і homogenizacija око zaštitnika mnogo je efikasnija. "Zavera" drugih neokonzervativnih stranaka doživljava se kao zavera drugih nacionalnih programa. Stvara se utisak da je život jednog naroda nemoguć uz drugi narod. U percepciji pripadnika svakog naroda u Jugoslaviji, pojavljuje se drugi narod kao potpuno homogen і predstavljen svojom neokonzervativnom strankom. То dalje podstiče homogenizaciju і unutrašnju legitimaciju neokonzervativne stranke kao і efikasnost ovakve politike, Cime se stvara jedan krug u kome se ceo procès stalno reprodukuje sa sve većim intenzitetom і übrzanjem. Nikome ne pada na um da neokonzervativne stranke samo čine ono što su oduvek činile: zastupaju bilo kakav program da bi produžile mandat, ne hajući stvarno da li će on biti і ostvaren. Nevolja je u tome što su strasti koje su probudene toliko dinamogene da neokonzervativne stranke prestaju da vode і bivaju sve više vođene. U želji da vođstvo zadrže, one se moraju identifikovati sa sve radikalnijim і radikalnijim nacionalizmom. Najuspešnije u zasnivanju nove legitimacije pokazale su se one neokonzervativne stranke čiji se narodi osećaju і realno najugroženiji, jer je tu і

strahovima najlakše manipulisati. Te stranke mogu sebi da dozvole da budu і najborbenije, zbog čega su percepirane kao nosioci celog ovog procesa koji je u biti svuda isti. Jasna je pogibeljna perspektiva ovakvog toka stvari. "Zaoštravanje nacionalne borbe", za razliku od "zaoštravanja klasne borbe", vodi ne same raspadu Jugoslavije, na koji mnogi već і pristaju ne videâ da on ne bi bio пі nužan ni razuman da strasti nisu manipulativno raspaljene, već і opasnoj destabilizaciji čitavog balkanskog područja, koja nije ni u čijem "nacionalnom interesu", štaviše te interese najrealnije opasno ugrožava. Neokonzervativne nacionalne stranke niti stvarno haju za te nacionalne interese, niti su u stanju da reše goruće nacionalno pitanje u Jugoslaviji, pored toga što nisu u stanju da obezbede ni normalan život і organski razvoj društva. Oni kojima su nacionalni interesi na duši morali bi već jednom to da uvide, jer podrškom koju daju ovim strankama produžavaju našu egzistencijalnu agoniju, ugrožavaju prave nacionalne interese svojih naroda, zapreduju nam put u Evropu, konzerviraju nas u našoj bedi. Najveću istorijsku odgovomost za podržavanje neokonzervativaca snose svakako intelektualci, kao svest naroda. Oni su prvi bili pozvani da shvate і objasne novu strategiju konzervativne stranke і upozore na njenu opasnost po autentične nacionalne interese. Umesto toga, u zamenu za skidanje ideoloških okova, oni su podržali "novu politiku". Ošamućeni novostečenom "slobodom", a zatim korumpirani novim "uvažavanjem", stanovima і lažnim inflaeijskim noveem і položajem "uz koleno vlasti", doveli su sebe u ponižavajuft položaj da brane svoje dojučerašnje progonitelje і cenzore, da brane "naše" političke procese, "naše" represalije, "naše" policijsko nasilje, "naše" nacionalno agresivno buncanje, svakog "našeg" poJupismenog političkog avanturistu. Može li se ova inteligencija osvestiti, ili đe dozvoliti da nas uz njihovu aktivnu pomoć "nova politika" povuče zajedno sa sobom u propast?

Jasna je pogibljena perspektiva ovakvog toka stvari. "Zaoštravanje nacionalne borbe", za raziiku od "zaoštravanja klasne borbe', vodi ne saino raspadu Jugoslavije, na koji mnogi već і pristaju ne videći da on ne bi bio ni nužan ni razuman da strasti nisu manipulativno raspaljene, već і opasnoj destabilizaciji čitavog balkanskog područja, koja nije ni u čijem "nacionalnom interesu", štaviše te interese najrealnije opasno ugrožava.

Srđa Popović

SPROVOD

Na stolu je pištolj, molitvenik. Pitam: ko je, übica ili vernik? Priđi ruci, nek se srce stiska. Sloboda se ne rađa bez vriska. Иекпі, kao što klekne koji greši, tući će te dok te ne odreši. I psovaće, kad pod rebra zgodi: naučiću ja tebe slobodi! Za slobodu, ko hoće da pati, najbolje je jedan drugog klati. Jedan s nožem і sa mnogo volje stade redom po nama da kolje. Još je svima stavio na znanje, za slobodu naučno klanje. Od lanaca najviše te bodu land koji vuku u slobodu. Sve što činim baca senku apsa. Idem, veran, ko između dva psa. All taj hod! Kao na sprovodu. U sprovodu vode u slobodu. Idem, vrat і omča, oči plave. Jer sloboda najpre dođe glave.

Branko V. Radiée vić

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA

9