Arhiv UNS — Listovi stranaka

КРАТКИ КУРС ММФ-а (1)

Пише: Дејан Лопичић

После револуције отпочела је револуционарна еволуција која је узела таквог маха да смо за само неких четрдесетак година поново доведени у предреволуционарно стање. Интересантна је чињеница да су и источно-европске, социјалистичке, земље и ако нису следиле наш специфични развојни пут, сгигле, неочекпвано тамо где смо ми, већ неко време. Метод којим се преко социјалнзма хтело стићи у бескласно друштво водио је преко нечувених насиља и покоља над класним и другим противницима а још безобзирније према неистомишљеницима и опонентима из властитих редова. Сви силници и насилници до тада познати исгорији, бачени су у засенак, а тирани, савременици, зеленели су од муке и завсити што њихове паранончне и морфинистичке личности немају ни из далека такве моћи и могућности за очување и истрајавање на власти. Они нису имали бланко овлашћење радника, сељака и поштене интелигеције дато авангарди пролетаријата која га је пренела на политбирое а ови директно на Bot*e, очеве нација и усрећитеље широких народних маса. Да није тако страшно трагично, било би комично што је почетак Октобарске револуције (преврата?) оглашен топовским хицима са крстарице обећане поделе властелинске земље бежали с фронта и тако „за револуцију гласали ногама", што је први командант Црвене гарде од двестотине хиљада људи био заставник, што... Тако је почело, а наставак је следио после слома „хиљадугодишњег Вели-ког Рајха“ (који је трајао пуних дванаест година) када је “изградња социјализма у једној земљи“ настављена у још шест. Следе: Национализација имовине развлашћене буржоазије, чишћење земље од остатака банди, полетна обнова и изградња порушене земље (“пре рата нисмо имали ништа а онда је дошао окупатор и уништио све“ - Б. Црнчевић), омладинске радне акције, одлучна борба за одвикавање грађана од “опијума за народ“ опраштање ратних злочина и репарација братским суседима, снабдевањеудипломатским магазинима и “на тачкице“ (како ко), јачање класне борбе “нећемо краља, хоћемо Тита-народ се пита!“, “смрт шпекулантима!“ (ова задња парола ће бити много касније преформулисана у “корисне малверзацеје“), митинзи, историја почиње “од доласка на чело партије“ у шест верзија, и да не набрајамо даље. Тек, некада најављиване и обећаване “црвене зоре“ почеле су заиста да добијају своје прве обрисе на хоризонту боље и лепше будућности. А онда гром из ведрог неба! 1948.! Реакција злобно трља руке, ОЗН-а алиас УДБ-а гони нову банду, насилно се формирају добровољне сељачке радне задруге, тече обавезни откуп, “народни непријатељи" се умножавају (размножавају?) геометријском прогресијом, КНОЈје на границама кад не јури балисте, усташе и четнике. Ипак није све црно. Ударници на свим пољима уз невиђено залагање постижу фрапантне радне резултате (“док је код нас све више лавова, дотле код њих све више лажова“), радници, сељаци и поштена интелигенција (тада још нису били “радни људи и грађани“) неуморним залагањем дају пуну подршку своме мудром руководсгву. “Великог вођу међународног пролетаријата" те “Хималаје комунизма“ (како они “Карпати“скромнозвуче),још помињупоз-

дравни телеграми, али форма не може да прикрије суштину. “Што је више клевета и лажи Тито нам је милији и дражи!“ Певају и ревидирци да се сав Голи Оток ори; “Убићемо сваког скота којепротив ка-пејота!“ Своје земаљско обличје (мир праху његовом) напушта 1953. Коба(ц) и то у четири верзије, да би био сахрањен у три. Прво у маузолеј па у раку и на крају у урну. Замислите, и Њега су комунисти успели да урнишу! Да се човек запрепасти и не поверује. Остало је сада још само да неколико наших издајника и разочараних отпадника социјалистичког друштва напусти редове авангарде и пође трновитом сгазом греха, па да привредни и друштвени развитак крену путем успона и завидног просперитета. Стварају се привредни гиганти, корацима од седам миља изалзимо из неразвијености. Ту и тамо појави се понеки “непријатељ свих боја“, чује се по неки глас из таме, глас упозорења, чак и критике, али обрачун са њим је брз, кратак и надасве хуман. Правна смо држава па се “наше судије држе закона као пијан плота“, не подлежући спорадичним притисцима “сгруктура“ ако до њих уопште некад и дође. Средства информисања будно прате сва евентуална застрањивања па правовремено реагују на евентуална занемаривања идеолошке хигијене. Устави, закони, пленуми, конгреси ређају се као на филмској врпци не дозвољавајући да нас пракса изненади или претекне. Само нам онај узнемирени интернационали-* стички нерв не да спокоја. Истина у нешто измењеном облику ево га на међународној сцени где на путевима мира, копном, морем и ваздухом преноси маслинову гранчицу. Кад ОЗН-а није на време успела да дозна баш оно што се ње и те како тицало, на Брионском архипелагу извршен је први масовни политички одстрел. Касније ће се по томе прочути и друга ловишта и остали зоолошки вртови Шездесетосме године студенти су хтели заједништво са радничком класом у рушењу “црвене буржоазије ‘ и њених привилегија. Међутим радништву је на време објашњено да студенти заправо желе, подсгакнути од мрачних сила са запада, да униште све тековине њиховог рада и да земљу увуку у анархију. Ако је тако, а такојеЈер ваљдадругови из ЦКзнају

шта говоре онда ће они организовати дочек пајсерима. Такав је ето допринос био руководства авангарде у стварању јединсгвеног фронта свих напредних снага против буржоазија свих боја, Одавно заживело, мртворођено, самоуправљање добија своје нове “правце развоја“ који ће оплеменити дотадашње грубе односе у радним организацијама па ће бити свака вашка обашка а гњиде ће добити облик свилених буба. Ради јединсгва извршене су све могуће деобе и поделе. Осокољени амнезијом без ограничења мандата, охрабрени законом о заштити имена и дела, из дубоке илегалне унутар авангарде, испили-

ли су се из дотадашњих подвирепова притајени поглавници, војводе, ајатоласи, поглавице, бивши миљеници и поузданици, да би спасли своје напаћене народе и народности од “баука“ чији су најодлучнији део сами били. И ево нас, опет, после толико година, (са више од милион печалбара, више од милион незапослених, неколико милиона на ивици глади) како, полако, улазимо у оно друштвено уређење" у коме све догађа стихијски, само од себе, и које ће тако, само од себе, пропасти, кад му за то дође време“. Прелистајте мало Кратки курс ММФ-а!

Пише: Дејан Лопнчић

ПИСМО МИЛОШЕВИЋУ

ПРАВО НА МИШЉЕЊЕ

Уважени Слободане Милошевићу, Ви сте шеф српске државе и вођ српског народа. Шеф државе може бити свак ко је политички способан да балансира у датим околностима. Таквих је много. Вама се посрећило. Вођ народа не може бити свак и вођом народа не може се бити увек. Прво мора постојати народ који хоће и може да мења свој досадашњи погрешан, штетан начин живота, а онда ће то хтење и та моћ наћи свој ум који ће знати да мења без компромиса, без двоумљења пред последицама чији се учинак, не да сагледати, али и без лажи и злочина. Српски народ се, на жалост, није догодио, српски народ, данас, не постоји, јер чини му се да хоће и чини му се да може. Заправо: нити хоће, нити може. Ви cre вођ једног трагичног и опасног привида. Уверавају ме да сге учинили много. Можда. Као политичар, свакако. Променили сте неке односеунутар Југославије, разбили стенеке већ окамењене центре моћи, повукли неке природне границе, поставили нека разумна питања, дали неке јасне одговоре, коначно:једну страхотнудрзднтвенуексгшозијукоја је претила још страхотнијом самоуништавајућом имплозијом - на време сте и контролисано изазвали. Добили смо, дакле, једно ново продужено време могућног мирнијег решавања проблема. Али остаје: Ви стевођ једног привида. Не разумевајући то, почињете да вучете потезе који Вас довом у Питање, и који доводе у питање Ваше програме и пројекте, нарочито онаутако глупо, тако неукусно назван - Магна картом. Праведном гневу масе реторички сте обећали хапшење Азема Власија, па сте ту реторику намах преточили у дело. Истом гневу исте масе, такође реторички, треснули сте у лице просту истину: за све недаће, страдања и патње српског народа после другог великог рата, за уништавајући расап оно мало преостале радне и умне снаге српског народа - криви су његови комунистички великаши и главари у вишедеценијском тоталитаризму најгрубљих и најрафинованијих репресија, али сте на тој реторичности и остали. Зашто нисте отворили, зашто не отварате двери суднице за - Стамболиће, Марковиће, Влашкалиће, Васиљевиће, Алимпиће, Круниће, Миниће, Љубичиће, Вакиће, Долашевиће, Звицере,..? Бојали сте се, и бојите се, дато суђењене одведе до оног правог, ризичног али и неонходног суђења Ранковићу, Кардељу и Јосипу Брозу. Бојите се да то суђење не смести на оптуженичку 'Клупу многе од Ваших данашњих сарадника, Ваших оперативаца и новоидеолога, иначе успешних климоглаваца, мајстора метанисања. Бојите се да судницу не испуни гомила академика, на челу са Добрицом Ћосићем (узгред: колико је српски народ коштало Ћосићево крстарење “Галебом 11 ?), мноштво “еминентних“ економиста, “угледннх" привредника, директора, председника општина, партсекретара, удбаша, плаћених војника, та армијачовеколиких термита која је, држећи се скута власти, обрстила и оглодала све, и благо похранила у трезоре туђина. Бојите се и, бојећи се, мождапојимате да сте немоћни заточеник сукоба једног умирућег народа и његових многобројних крвопија. Истањио се народ - нарасла ваш. Истањени народ - преобразио се у ваш која гаждере. Излаза, дакле, нема (тачније: ја ra не видим), ни кад би све крвопнје поцркале. Што јетребало убити -убијеноје, што се могло уништити -уништеноје. Ви сте шеф државе. Аово је време могућних, не и неминовних преломаи npeламања. Авај, кад би се могло и друкчије, уљудније, простодушнијеживљење без судница и без кажњавања! Алн, ако се не може, онда је нужно следити једино праведно начело; прво се обрачунај са својим издајником и изродом па тек потом са непријатељем. То начело је у темељима ратничке културе Вашег и мог, српског народа, у темељима његове етике. Тај народје дао Свету - најлепшу песму, најлепшу фреску и најлепшу грађевину. Ако му не можемо угледати васкрс, не скрнавимо његово дело. Култура и етика мог народа присутна је у мени. Без њих не бих могао бити стваралац. Оне себуне против хапшења Азема Власијаи суђењаму. Азем Власи је последњи од кривих који би требало да се нађе на оптуженичкој клупи. Зато захтевам од Вае да наредите његово ослобађање, одмах. Немојте ми одговорити да је његов случај у поступку и процесу правне државе. Јавно обећање маси да ће бити ухапшен нема никакве везе са правном државом. Немојте ми одговорити да)е његово хапшење легитимно. Ви јесте шеф државе, ја јесам песник бачен у таворење и игнорисање, али мој захтев да Азем Власи буде пуштен на слоббду - легитнмнији је од Вашег суђења њему.

18. августа 1989. У Београду.

Драгољуб С. Игњатовић

Београд, Хусинских рудара 3.

П.С. Иако је упућецо гот&во свим југословенскнм гласилима, песниково писмо тек сада се објављује, а “Н.П.“ то чини и чини ће уводећи рубрику ПРАВО НА МИШЉЕЊЕ чак и по цену да се понекад не буде у свему у праву.

пши