Arhiv UNS — Selo

Двадесет година динамичног развоја села и пољопривреде

Прата Милан СМИЉАНИЂ: Први закон о зецу ПРОТА МИЛАН Смиљанић је први министар пољопривреде у Србији после победе народне револуције. Кад смо недавно посетили проту и подсетили га иа те годиие (1944, 1945. и 1946) он је са очитим задовољством говорио о тим данима. Први закон који је његово Министарство донело? Закон о зецу! Да, сећа се прота Смиља-

нић, ловци су тражили заштиту зеца, а воћари су били против. (Улазили смо у време мира кад све постаје важно, па и судбина зеца). Тада је ипак најважније било засејати њиве, и о'слобО'ђене и оне које су наши борци кроз борбу отимали јер рат је негде још трајао! и није чудо што је тих дана повереник 'пољопривреде владе Србије са сво.јим сарадницима морао да решава и несташицу клинаца за потков волова и коња! Или, другом једном приликом, када се већ привело крају саветовање о навали жишка на пшенишу, прота је чуо и овакву примедбу сада покојног Сретена Вукосављевића: „Ето, попе, како ти ми данас министрујемо расправљамо четири сата о некаквом жишку. Да нас виде стари политичари!" Протина активност као повереника за пољопривреду је многострука; акције за помоћ сточарима Босне и Херцеговине, окупљање растурених стручњака:, решавање проблема радне снаге на државним добрима, спровођење аграрне реформе. Из тог периода који је, ипак, најупечатљивији утисак министра Милана СмиљаниlћаУ Увек ће бити незаборавно оно што се сретало у спровођењу аграрне реформе. Оде прота са сарадницима на станицу до колониста. Пита их: како сте, куда, шта носите собом? Један из околине Лесковца показа на лонац жара с пепелом, понео га да ватром из старог огњишта запали први пламен у новом дому! Било је тих дана и претеривања у оцртавању наше перспективе, јер је то било време полета, маште, великих нада. На скупу сељака говори се пред протом 'министр ом како ћем'o изградити канал Дунав —Тиса, а то ти је: притиснемо једно дугме, пада киша, притиснемо друго дугме, киша стане. Сељаци ћуте, не знаш шта мисле. После извесног времена посети их прота и пита их како им иде. „Било би добро када би престала ова киша. Реци, попе, ономе другу да притисне друго дугме!“ Раджав НЕДЕЉКОВИЋ; Остала су упечатљнва сећања НЕГДЕ у децембру 1946. у својој 28. roдини смењујући проту Смиљанића на положају министра пољопривреде у Влади НР

Србије, он ми је рекао: „Сачекај још мало дијете да потпишем овај акт о помиловању зеца, јер први што сам потписао за овим столом била је његова осуда као штеточине.

Знаш, да завршим посао." Наравно, он се нашалио, јер је ово било време озбиљних задатака у пољопривреди: прехране становништва и извоза који је оствариван скоро искључиво из пољопривреде и шумарства. То није било једноставно у условима обнове и изградње, тим пре што је, ионако, заосталу пољопривреду рат опустошио. Овоме треба додати поремећаје изазване аграрном реформом, конфискацијом земљишта од непријатеља, организовањем државних добара и ницањем сељачких радних задруга. Требало је много жита и масти и требало је научити колонисте да производе у новим условима. Из тог времена остало је досга упечатљивих сећања. Испричаћу вам један детаљ. Панчевачки рит је 1947. био огледна станица са 600 до 800 ха површине. Остало су o'брађивали закупци или добровољци из првог светског рата. Тада је председник Владе поставио задатак да се преузме цео рит и тражио да се несразмерно велике површине засеју поврћем. Исте јесени све је разорано и нагодили смо се некако да се поврћем засеје 4500 хектара под условом да се добије механизација и друге основне инвестиције. Лудо је родило и тамо где није окоцавано. Сада је тешко и замислити тадашњу слику. Уместо овог модерног асфалтног пута према Зрењанину, постојао је сеоски путић без икакве подлоге. На риту, толиком пространству, могли су се сналазити само мештани. Појавио се и нерешив проблем радне снаге и посебно њеног смештаја. За два месеца требало је извести око седам хиљада вагона поврћа, односно, хиљаде камиона дневно. Куда? Ко то да уради? А ситуација на тржишту је била тешка. Посебно снабдевање. Оскудица се осећала на сваком кораку, док је на риту поврће пропадало. Штампа је још више досипала уље на ватру. Ситуација је била безизлазна. Пленум ЦК КП Србије је посебно о томе дискутовао. Тада смо написали писмо покојном Кидричу и отворено изнели читаву ситуацију. Он је формирао врло еминентну комисију са задатком да обиђе рит и поднесе извештај. У њој је било и свечаио одевених, али су сви пола километра иза Овче гурали џипове запале у блато. Кидрич је могао комисију да прими тек у 11 сати увече. Њен је закључак бцо да нико није потпуно оценио значај и проблеме овог рита, да ономе што је урађено треба се дивити, али да су основни, тешки проблеми: саобраћај и смештај радне снаге. Тада је и донесена одлука да се изгради она пруга бд 60 километара, а месец дана касније на Дунав-станицу стигао је први воз пун поврћа. Pucra АНТУНОВИЂ: ; Период изванредних техпкоћа, али и револуционарног заноса и одушевљења Друг Риста Аитуновић руководио је пољопривредом СР Србије од 1947. до 1954. године. О том времену друг Антуновић нам је рекао; И раније, у тим годинама, као и сада према пољопривреди и селу руководили смо се тежњом и борбом за реконструкцију по-

љопривреде. Под тим се подразумевала повећана пољопривредна производња, повишена продуктивност, модернији производни

поступак. То је, значи, био и остао сталан задатак коме се у првим тренуцима приступило уз логично јачање материјалне базе. Подруштвљавање рада и процеса у про изводњи логично су морали проистицати из снажније материјалне основе. Циљ је одувек био јасан побољшавати услове живота и рада наших радних људи на селу. Та продужна, континуирана. сврха наше политике према селу, наравно, налагала је задатке, борбу за њено остварење. У оно време, у самом почетку, пошли смо путем стварања задруга, користећи се дотада једино познатом социјалистичком праксом. У ту акцију ушли смо без сопственог искуства, не изучивши довољно услове, иако су већ први догађаји из праксе показивали да стварање колективних задруга није најподесније за остварење постављеног циља, да није адекватно расположењу маса на селу за успостављање нових односа. Све се то догађало у време изванредних тешкоћа. Земља је била у економској блокади, са смањеним техничким могућностима, под разним оптерећењима целокупног привређивања. Ти елементи спољни, сиромаштво економских основа, одсуство пуне подршке за такву праксу стварали су у раду изванредне тешжоће, Карактеристика тога времена, коју данас' треба истаћи, јесте ентузијазам људи, активиста, који су изражавали жељу да се оствари сваки, и наЈтежи, задатак. У току тих остварења испољаван Је скоро револуционарни занос. С наЈвећом упорношћу чињено Је све што Је могло да се учини. Друг Антуновић је илустровао оваЈ податак само Једним, данас сасвим заборављеним фрагментом. Управо Је био постављен задатак да се заснуЈе 10.000 хектара пиринчаних поља, Јер се за народну исхрану тада оваЈ артикал нигде ниЈе могао добити. Прихваћен Је и он. Пришло се и његовом остварењу, с напорима, с краЈњим залагањем. Проблеми су се нагомилавали. Најзначајније је у томе што се пришло темељној анализи узрока свим проблемима, који су се појављивали, анализи тешкоћа које су тако често наилазиле. Руководство је било веома смело у тражењу адекватнот пута.

који је, тада трасиран, зачео нове услове за опстанак само економски способних и одрживих задружних организација. Инж, МУТАПОВИЂ; УВЕК САМ СЕ РАДОВАО КАД СЕ НЕШТО НОВО CTBAiPA Одлука о изградњи канала Дунав —Тиса —Дунав је за мене одувек, и у време кад је доношена, а и касније, представљала посебну бригу. То је био посао којим сам и непосредно руководио, јер сам био председник Комитета за водопривреду чији је један од главних задатака био и канал Дунав —Тиса—Дунав. Објестивно говорећи, с обзиром на стање наше пољопривреде, на климатске услове за производњу и значај за унапређење пољопривреде уопште, то је био један од крупних послова који ме је стално ангажовао. И, волео сам га. Жао ми је што се тај пројекат ни до данас није у потпуности реа'ли'3olвао и сматрам да је то штета не само за нашу пољопривреду већ и за земљу у целини. Још једна ствар привлачила је моју пажњу. Увек сам се радовао кад се нешто ново, од значаја за пољопривреду, ствара, на-

рочито пољопривредне школе и институти, а помагао сам и развоЈ штампе, часописа и листова. Директно сам био ангажован и у последњој реконструкцији, односно реорганизацији, задругарства, кад су се напуштали извесни путеви, који нису одговарали ни наншм условима, ни менталитету нашег човека, и када је сав наш друштвени живот, и човек у њему посебно, све више постајао

одлучујући фактор. Односно, кад се приступило демократском прилажењу решавања аграрџе политике.

Неки агрорно-политички проблеми и мере које су пратиле политику на селу у пређеном периоду

Паралелно с формирањем народне власти почела је и борба за обнову пољопривреде и сигурну исхрану становништва. Међу првим мерама, без обзира на формалне одлуке, била је обнова сточног фонда. То је период у коме није било чак ни рационалног снабдевања месом, а ипак су дисниплина и осећање одговорности били на тој висини да се стоке врло мало клало, како за потрошњу у граду, тако и за сопствене потребе домаћинства. У првом периоду довољни су били и апели становииштву и пооизвођачима па да се сточни фондови из рејона, који су за време рата мање страдали прелију у више страдале рејоне. Нарочито је значајна била брза и ефикасна интервенпија народне армије у производњи плугова и пољопривредног алата. То је омогућило да се врло брзо почне обрађивати све земљиште способно за пољопривредиу ппоизводњу. Нема сумње да су планирање, мобилизација и пре бацивање запрега из рејона у рејон знатно допринели брзој обнови ратарске производње у првом периоду. Давањем помоћи у новцу и материјалу из фонда за обнову земље највише пострадалим пејоНима и газдинствима у току пата омогућено је впло бпзо стварање услова и на овим газдинствима за нормализовање производње и живота. За она,| период су од посебног значаја три агвапно-подитичка акта која cv имала значај и за касииЈе етапе пазнитка: <игоовп к “н»е аграпне рефопме и кодонизациЈе. ослобађање сељака од плаћања сељачких дугова и завођење пореских пнема остваре ном дохотку. Спровођење аграрне пеЛонме на принци пу „земља оном ко је обрађује“ имало ,1е далекосежне политичке и економске последи це, створило је поверење сељака у доследно спрбвођење мера за које су се наше земље борили. Из Фонда земл>е захна-. ћеног аграрном пефопмом ствопена ,1е б?за. па су ппва друштвена газдинства, пиве не задруге и бдизу 800,000 сељака добн.ди з“

мљу, међу којима и око 50.000 колониста бораца. И то је допринело брзој обнови пољопривредне производње. Међутим, аграрна реформа није унела битне промене и ситносопственичку и уситњењу структуру наше пољопривреде. Раздужење сељака, односно ослобађање свих обавеза по предратним дуговима, скинуло је велики терет већини сељака који они без експропријације власништва над земљом не би могли измирити. То је природна последица револуције, иоја је експроприсала експропри,lаторе. Период од 1947. до 19561. године карактеришу мере које су изазвале крупне промене и

Пише: Милун ИВАНОВИЋ

имале видан утицај на релативно дуг период стагнације, па и назадовања пољопривреде. Увођење обавезног откупа пољопривредних производа, рациоиалног снабдевања намирницама и обавезних планова сетве, представљало је меру без које се није могло, али која се негативно одразила и на производњу, и на фондове. Ма колико да у то време политика цена пољопривредних производа значи озбиљан напредак у односу на раније стање, ни она није могла битно побољшати утицај ових чисто административних мера. Интересантно је пратити кретање поједииих производа у том периоду. Напретка је било у производњи свих оних производа који нису били под ударом обавезног откупа и рационираног снабдевања, и обрнуто. Без обавезног откупа и рационираног снабдевања храном није се могла организовати привреда у послератном периоду. То није карактеристика само наше привреде I;ећ су те мере тратиле привреду и Истока и Запада. Ми смо их се релативно брзо одрекли и укинули их у економској 1950/51. години. Енглези

су укинули рационирано снабдевање месом тек 1954. године. Па ипак је за дискусију да ли не би било корисније да смо раније укинули обавезни откуп и рационирано снабдевање. Тај период карактеристише врло интензивна колективизација пољопривреде, нарочито у неким рејонима, посебно у житородним, равничарским. Колективизација пољопривреде из тог периода носи неколико обележја која су карактеристична за тај период и за гибања у селу у том периоду. Напредне снаге, ношене револуцијом, улазиле су у радне задруге с великим одушевљењем. Један део сељака је добровољно следио ове снаге. На другој страни, сељаци, притегнути пореским обавезама, великим обавезним откупом, мобилизацијом на јавне радове, потражи су уточиште у радним задругама. Уз то, ни по* литичка активиост и притисак нису Оили начајни. Ограничавање сељачког поседа на 10 ха обрадиве земље, изједначавање земљорадничких задруга у привредном систему са осталим привредним организацијама, разграничење имовинских односа у пословним везама сељак-задруга, убрзаније развијање друштвених газдиистава и већа инвестициона улагања за развој примарне пољопривредне производње и прераде пољопривредних производа, представљају основне аграрно-политичке мере и економске мере које су убрзано повукле пољопривредну производњу напред. При томе треба посебно истаћи да је припрема стручних кадрова за пољопривреду била од почетка правилно оријеитисана. Повећање броја факултета, средњих школа и школа за обуку произвођача знатно је допри нело даљем бржем прихватању нових и савремених мера у пољопривреди које су допринеле брзом порасту производње. Ма колико од самог почетка водили политику цена, која је доприносила сталном побољшању положаја пољопривредних произвођача, ипак је наш брз економски успон био везан, ограничен, политиком ниских лич-

BАДР У Г А Б Р°Ј 1034—36 / страла

4