Arhiv UNS — Selo
ревпћ, син кнеза Лазара. Сада је на том порта марковачке цркве. Ка.мен је обележио место лесиотовог гроба. Стеван Лазаревпћ је занемоћао код Краг> ! јсвца у лову. У.мро је у месту Разбојишту. - 11 не могу га више одавде однети, - каже Јаћи.м, - хтелп су да га преиесу у Јапвиловћ. Упреглп шест пари волова и.нису .могли не ла повуку него нн да помакну његове мошти. Не зауставњају се. Има ту још разних чудеса. Тетка Борка видела вилу на бари крај језера. Поранпла, устала у три нзјутра да меси тесто за хлеб. Само што је тесто нарасло у наћвамз, она изашла у двориште „да наложи вуруну", кад - углсда вилу на бари, Вила иде према њој. Необична девојка. Дуге, црне косе и белог лица. Дошла је и стала крај прозора. Тетка Борка се покрила јоргаћом да је не устрели очима. Впле имају урокљиве 04 и. Сељаии су причали ла су се виле играле у двориштима. Сву ноћ су водиле коло и то око ду г лова, Ујутру су виђали пуне кругове тек угажене траве. Понекад су их чули ноћу како играју и подврискују; „Играј коло, не састави, ихај, ихахај..." Зна се да неке жене чупкају траву по вратинама, међама, кувају мелеме које дају понеким мушкарцима и онда онп полно занемоћају. Ако мушкарчина одбије понуђене ђаконије онда му race воду преко угљевља па пспадне по њега и горе. Тих уклетости има колико волиш. А шта је било са „вампиром". Ене, Вели.мир и Јаћим откривају карте. Велимир је опанком убио хрчка. Ујутру га је нашао у шанцу. А хрчак је такав, дању плашљив а ноћу напада. Уједа, салети, без обзира ко је, коликп и каквн су му опанци. А деда Пуле? 1 1ека му је лака зе.мља. УнукЈаћим he му, свакако, свећу запалити, али прво да подигне цркву.
Б. ЛОВРЕНСКИ
ВАМПИРИ И НАУКА
ПОКОЈНИКОВЕ НОЋНЕ ШЕТЊЕ
ВАМПИРИ СУ очигЛЕДНО УВЕК дан САСВИМ ОЗБИЉНА ПОЈАВА, МАДА ННСУ ПОСТОЈАЛИ,
ЧИМ је сељак Паја Томић умро, шегова добродржећа жена је почела да се жали како јој мртви муж, као дух, долази сваке иоћи у постељу. Ускоро, дух је почео да плаши и друге укућане. Чак су и синови приметшш оца вампира, па одлучише да позову цело село на договор - шта да се ради? Наоружани пијуцима, ашовима и дрвшма за потиалу отишли су на гробље. Леш умрлог Паје је ископан, стављен на ломачу и за сваки случај, прободен глоговим коцем. О описаном догађају подробно 'је, пре вшпе година, известио београдски лист ,ЈЗреме”. Доголило се то у власеничком крају који је, према - полацима из сарајевскбг „Гласника земаљског -музеја", истраживачима „вампирологИје" пружио до сада највише грађе. Наравно, реч је о дубоко патријар.халној средини која упорно чува старинске обичаје. Данас, духови тумарају неосветљеним сеоски.м шоровима углавном још само као васпитна мера претње за непослушну децу. Али, њихова повремена виталност у машти-, па и на страницама штампе/недавно је и „Репортер" донео интервју са човеком који је „срео" утвару/не може се искључиво посматрати као етикета непросвећености средине којој се духови привиђају. Јер, мада вампири свакако не постоје, чак се и данас спроводе мере предострожности против њихових шетњи, пре свега, под угицајем дуге обичајне традиције Али, зашто би неко упорно веровао у блиске сусрете од којих му се кожа јежи? Професор Веселин Чајкановић је још својевремено објаснио да се појава вештица и вампира може тумачнти анимистичким основама култа мртвнх у српској религијн, Према таквим народним веровањима, тренутак смрти- означава растанак са душом н почетак њсне са-
„Било је људи који су под знамењем вампира добијалп приступ у дискретне женске одаје" - забележио је др Веселин Чајкановић, који је годинама проучавао појаву вампира у нашем народу.
мосталне егзистенције. Душе умрлнх, могу бити добри или зли демони, па he, већ према томе, потражити директан пут за царство небеско, или-се повампирити ц доћн међу људе. Овај друто, застрашујућн правац, којим се душа 'може упутити на растанку ол тела, >тицао је да однос према покојнику постане у наролу обојен неповерењем и зебњом од повампирен.а. - Страх од вампнра је разу.мљив. Он излази ноћу из гроба, дави људе по кућама и пије њихову крв - забележио је још Вук Караиић. По професору Чајкановићу подробна етнолошка истражнвања из ове области могу да се користе као кратак курс о вампирима или о „полземном ноћном демону са натприродни.м особпнама". Вамппр има мотоћност да се претвара у животиње, креће се огромном брзином, пролази и кроз зилове али не пролази кроз волу и трње, отуда одлучујућп улога глоговог трна у „антивампиризму", нарочито у време о Ђурђевдану, када су „демони и вештице посебно насртљиви". Дух у женској постељи По свом постанку, вампир је мртвац и ништа више. Оси.м што му се тело у гробу још није распало, те може да устане из. земље и да лута. Вампир досађује обично само ужој родбини. У том погледу врло је сличан вештнци. То је жена која, према Вуковом речнику, „има у себи ђаволски дух који у сну из ње изађе, претвори се у лептира, кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе". Али, каже Вук, „куд he вешпша до у свој род"? Но, веровање да се покојник, као утвара, пре свега, враћа својој жени, коришћено је и за велике преваре. И код нас је било људи који су под фирмом вампира „успели да добмју приступ у дискретне женске одаје" -
каже’ професор Чајкановић. Један од таквих прпмера испричао. је Јоаким Вујић, а о неколико друтих сведочи предратни часопис „Караџић". Изгледа да је сличне претпоставке имао и Вук Стефановић кад је написао да „вукодлак долази кадшто својој жени. особито ако је млада и лепа". Људи као вампири Ко све може постати утвара, вештица, вмла, дух, вуколлак илп вампир?. Непоштени, нсваљали људи.грабљивци. Али, и попгген човск се може гтовампирити, објашњава нредање професор Чајкановић. Поготову ако преко његовог олра прелети птица, скочи мачка, или ако умре превремено и оде незасићен са овог света. Човек, кога убије гром, или сконча без свеће, неокађен тамјаном, може да •се отисне из гроба у ноћне посете. Сваки покојник је, дакле, потенцијално опасан, а после смрти може да сеје страх и трепет још више него за жпвота. Према професору Чајкановиhy било је и случајева када су појединци, код неких примитивних народа, извршавали самоубиства, да би са оног света лакше планирали освету. Нема података да се то и код нас дешавало. Али, страх од покојниковог повампирења изазвао је настанак многих погребних обичаја, који и данас живе. Да ли сте рецимо, знали, зашто после нечије смрти најближа родбина облачи црнину? Неки научници виде корене тог ритуала у древном обичају примитивних племена да човек, који убије другог човека, замаже своје лице, како га покојникова повампирена душа евентуално не би арепознала. Из истих разлога, према наводима професора Чајкановића, у неким нашим крајевима дуго се (Наставак на 30. страни)
29