Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

„Колико пх је то чинило ! „Ваљало пм ]е молити божји благослов па нас, сусретатп ђенерале и Официре почасиим и радосним зиацпма, уморене војнике понудама. У мјесто тога брка ми отров тог страначког зла најљепше, најсрећније, толиком бригом и муком стечоие часове мога живота! Мадо прнђе био је ови разговор : „Ја знам и сувише, ца им нијесмо мили, да нас ти грађапи нопријеко гледају.“ „Не свн ! „Врло многи ! Што ? Ти грађани, хоће да су царски

граћани (ЕеЈсћзШЉег)? Видјели су избор и вјеичање свога ћесара, па кад овај, пеправедио нападнут, стоји у опасности да изгуби своје земље и да наметнику подлегне, па кад срећом нађе вијерпе савезнике, који свој погићи и своју крв жртвују у његову корист, они тада не ће да сносе ни оног маленог терета, што пада на њихов дио, да се непријатељ царевине покори.“ Поред свега тога краљев иамјеспик опростио је милостиво старом Гету. Разумије се да га се млади Гете не може доста да нахвали, што му је поштедио оца. (Наставиће се).

УСКОК ЈАНК0.

Приповијетка из црногорског живота. III. (Наставак).

„Тхаше зимус исто ! вако“, рече Крцун. „Попекад заграј е би пробудио и . . , , „И мртве ?“ „Не само љих, но и тебе, валај !“ Оташ и Сиасоје слатко се пасмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат! Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш к а о зец . . . .“ Сваку од* тијех ријечи, Мишап је раздвојио једну од друге зијехаљем, те смијех оиопаде ону двојицу да се грохот разлијегао по планини. А бијаше лијепо, шлобрадо момче тај Мишан ! " '~ а ,7&рг~ д и|ете, ■ • ну^шот , КјУдуи не доврши, но видјевши да се „дијсте“ опет стало протезати, ухвати га за рамена па му састави плећи са ледином. Тако га јс држао за љеколико. Мишан, прекрштеппх ногу, а иод снажним мпшицама Крцуновим, пе могаше копорнути. „Нека, љуђи, кекате ! Прекините, па да заложимо што !“ рече Оташ, поиајстари међу љима, висок, коштуњав човјек, Спасоје, омалеи али жив као зрпо, човјек у најљепшој снази, прострије празну торбу а па љу поставп оно што бјеше из ље извадио брашњепицу и сирац. Оба скидоше капе, прекрстигае се по три пута, па почсше Јести. „АЈде Крцуне, остави шалу, бпће вам је до мало !“ рече Спасоје, видјевпш да се она двојица ие раздвајају. „Бога ми, поједоше !“ викну Ерцуп, те једпим скоком стани се украј торбице. „Ха, ко је, Озрикпћ .... поједоше све !“ викну сад Мишап, једнако лежећп и цеиећи се од смијеха. „Остави тај поклпч, дијете, за додније“, рече озбиљно Оташ. „Но ходи да једеш, ако ћеш, јер нам није дангубити !“ „А хоћу ли пробудити овог лацманипа ? „Не крећи у њ ! Не примичи му се, чујеш !“ рече Крцун и он озбиљно, „Ваистину ако гладан погппе, о душп вам, а погинуће одвста, јер ми се уенило“, преузе Мшпан. „А шта си то спио мајчићу ? Лијепа главо, ела нам причај !“ љему ће Крцун.

„Рад ба ти, Крцета, да ја зборпм а да ти једега, јер нијеси злопитан и ако си лакосан. Причекај док се накљукам и ја !“ „Доста бп шале, нека буде и мало збиље, па да се лкјепо поразговоримо !“ рече Оташ, измакнувши се мало и почевпга пунити лулу. .И Спасоје то исто учпнп, па стаде кресати, Крцуп одријешп мјешиницу у којо) је била вода, па се папи и даде и другпма да пију. Мишан спремп остатке у торбпцу а мрве баци међу јаташце тичица што скакутаху педалеко по ледини. Ове црхнуше па опет попадаше на мрве. - Настлде свечгјта тпшипасјчп бдбаЈаау-ддагаве. оче-> кујући да започпе Оташ, а он међу тим гледаше у огаљ, на својој симсији. Лагапи сјевер забридје гором. Оташ гледну па вшпе и остали за њпм. Супце бјеше готово до полак иеба. „Е, до сад бисмо сигури, а посад, Бога мп, не“, започе четовођа. „Ајде, Мишапе, на опо брдашце па стражи добро иут истока!“ У млађега поговора пема. Мппхаи се одмах диже. „Стани да још нешто чујеш ! Чујте ме браћо !.. . . Пушка загрмје иод њима у планини. Свп ђшшше. Дигогае Јанка те и оп онако саљив, пушком у руди, зађе за њеко стабло. Натегоше орозе. Кораци се чујаху кроза шугааљ. „Не пали ни један докле моја ие плапе !“ рече полако Оташ. Из горе изиђе, па се устави на крају ледпие, један бркати Црногорац. За љим још тројица. Онај први погледаше на еве стране ; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши ! Прилазите слободно !“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озршшћп ?“ поврнп опај ирви. „Што бп те западосте ? Немојте иас побити на вјеру !“ Смијући се, иомијешаше се. Пошто се ижљубише посједаше. „А што вама шће да пуцате ?“ „Ваистину нехотице. Пушка се одапе моме буразеру; срећа да не уби ппкога!“ одговори бркоња. То бјеху : Радојс п брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја. Сву ту четворицу видјели смо у кући сердаревој, у очи Божића.

Бр. 16

( ЦРНОГОРКА

129