Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

Жалост за мртвима у различитих народа. (Наставак).

Ж то ce тиче спољашње жалости, одликују се Јудејци још и тим, што су дерали хаљине на себи што су посппали главу прашином или пепелом, што су се тукли у прса и у главу и што су разбарушпвали косу. Рјеђе би се догодило, да жене падају по земљи иди се ваљају по пепелу. У погледу што је још уобичајено на истоку, да се деру хаљине, нма се још и то примјетити, да се то дерање хаљина еастојп у том, што се ножем изреже један комад на горњој одјећн, који је голем колико рука (шака), издере се и бацн. Умре ли супруга, дијете, сестра или брат, комад се одреже на десној, аако су умрли родитељи, онда се одреже на дијевој страни. У пошљедњеи случају може ее одрезати комад како на горњој, тако ието и на доњој страни. Као што миоли Грк, да је, туга за мртвим, поштовање, тако исто и Рпмљанип не ke га прије отпремити у царство таме, док га нс оплаче. На мјесту, гдје је Хектор пао, пјеваху пјевачи жалосне пјесне; док је тијело било изложено, те су се пјесне непрестано понављале. У многих су се народа послије забранили дивљи и сурови изрази саучешћа. Али и ако оу се овим законским одредбама брзо ограничиле велике злоупотребе, то ипак те уредбе не бијаху од успјешна дјеловања, јер се злоупотребе слише са народним обичајима и животом. А сада да се осврнемо на хрпшћане н мухамеданце и на њпхове обичаје кад им ко умре. Као год што се казује код нас хришћана, да не треба да се смртн плашпмо, то исто наређује н ислам, пошто по нашем и њиховом вјеровању иза смрти настаје нов и љепши живот, него што је бпо овђе на земљи. Ми се надамо, да ћемо тамо у рају наслађивати се и у весељу живјети горе на небесима заједно с Богом. За то гласне и страховите спољашње жалости немају више никакове важности. Мухамед је казао, да његови пошљедоватељи не смију жалити за мртвима, шта впше он је то строго забранио. То и видимо, да код њих не иде нико за сандуком мртвачким од женскиња, па ни сама мати, ни дјеца. Црквенп су оцп нарицања и млаћења искоријенили као поганске обичаје. Али опет умјерена је жалост здружена с вјером. Мухамед назива умјерено плакање „балзамом за срце“, а црквени отац свети Амвросије означује их као знамење поштовања, које је пуно осјећања и обраћа се на Исуса Христа, којн је плакао за Лазарем. Ипак се нађе људи, који рекоше, да се плакањем мртвацу смета мпровање и да се лишава насладе спасења. Оваково вјеровање било је познато најприје германскпм народима. То нам свједоче многобројие приче и бајке, у којима се умрла дјеца са бардачићем пуним суза обраћају својим матерама п моле их,

непрестано плачући, и казујући им да не могу наћи у гробу никако мира. Ево вам таке једне приповјечице; „Нека мати врдо много јадиковаше и плакаше за својим умрлпм сином. Иа једноч јој се указа чудновата слика. Лијеп број младића приближаваше се некаком красном граду. Шезип син бијаше најзадњн и тешко иђагае, јер му одијело бијагае мокро, па с тога му га бијаше тешко носити. Мати сва узбуђеиа повика; „Моје дијете, за што ти заостајеш иза оваког сјајног друштва? Ја бих вољела, кад би те вндјела, да. си ирви између својих другова!“ Снн јој на то одговори; „Мати, твоје ме бескорисне сузе задржавају. Ако хоћеш, да ми иекажеш твоју материнску љубав, немој више пдакати, па hy оида бити срећнији, него што сам био на земљи.“ Исто вјеровање иалази се и код Перзијанаца и Индијанаца. По њиховом вјеровању, ако се за покојником плаче, толики бол трпи он од тог плача, као кад би му ватра на прсима горела. Рикерт у једној преведеној индијској пјесни каже; „Сузе и ако ублажавају у некодико бол, који ми осјећамо за мртвацем, ипак не могу залијечнти ране, која остаје у нас до смрти. Такође и Славенима, Грцима и Римљанпма није бидо ово вјероваље еасвии непознато. По вендском (славенском) вјероваљу, отима се мир мртвима, ако се плаче за њима. Бол је скучен на саразмјерно кратко вријеме, те с тога и највећих болова ВЈпеменом нестане. Али ипак душа ожалошћеникова осјећа самоћу и остаје јој тужни спомен на опе, који су за увијек уграбљени. Ово расположење не може никако да буде без уплива на понашање н начин жнвота ожалошћенога. Он he се клонити свечаности и весеља, неће носити накита, који је научио, одрећи ће се гдјекојих људи и раставиће се од свог друштва. Из овог нзлазе оне употребе, које управљају спољашњом жалости п које се мијењају према времену и свијету. Чупање косе видјећемо да је на нечем основано, ако помислимо, де су коса и брада више пута знатније и уважније, него ли накит на човјеку. Од ових обичаја постаде само један конвенцнонелни знак —■ као што се већ одавна почело да се коса и брада постригу и одрежу за израз жалости. Највећи степен отуђивања људи од овог свијета, јест онаЈ обичај, који је већ и на животиње пренесен. Тако се стригу овце, као знак жалости, а коњима се опет одрезује грива. Народи, који пак иду обично са остриженом главом, пусте косу за вријеме жадоети да расте. И одијело се скоро све промијени за вријеме жалости. Госпође које особито љубе наките, да њима и одијелом покажу неку узвншеиу драгост и радост, не носе за вријеме жалости на свом одијелу ништа, што

106

ВОСАНСКА ВИЛА

Бр. 7