Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

Словена, на срећу словенске филологије. Бурне 1848. године, када су „први зраци слободе синули у Аустрији“, (Letopis mat. slovenske 1882 in 1883 strana 11.) бјеше Фрањо Миклошић у изборном срезу св. Ленарта, у даљњој Штајерској изабран за посланика у први аустријски уставо-творни сабор. Већ године 1849. бјеше пменован за ванредног професора словенских језика и лптературе; а године 1850. именује га министар гроф Лав Тун за редовног професора исте струке на свеучилишту у Бечу. Од овог доба почиње Миклошић да пише п издаје своје радове све један иза другог „као из рукава“. Главно дједо му је упоредна граматика словенских језика, у 4 огромне свеске, ово дјело је године 1851. царско краљ. академија наука у Бечу наградила. • Друго главно дјело је; рјечиик старо словенски-грчко-латински (Lexicon palaeslovenicegraeco-latinum). До душе напријед сам рекао, да нећу писати ни редати, што је Миклошић писао, ади ако ћу да и у кратким цртама изнесем живот Мпклошићев, опет морам бар нешто п о његовим радовима рећи, бар његове главније радове споменути. Морам за то, јер као што вели А. Трстењак; „ТГраво Миклошићево зкивљење )есу његова дјела“. Још напомпњем, да је Микдошић издавао многе старе споменике, знаменпте ради познавања језика и друштвеног уређења словенских иломена. За нас Србе ie нарочпто потребно да знамо, да је Миклошић издао за нас важан стари комплекс споменика, што пх је нашао у нашем Дубровнику; српски споменици што се односе на нсторпју Србпје, Босне п Дубровника (Monumenta serbica spectantia historiam Serbie Bosne llagusii Viennae 1858. 8° стр. XII. f 580.) Ово важно дјело и за наш српски језик и историју посветио је писац славном духовитом владару Србије, покојном кнезу Михајлу Обреновићу, чпји је српскн патриотизам помогао Миклошићу, да ово дјело изда. Овоме племенитом владару српском посветио је Миклошић и друго своје дјело; Apostolus е coclice monasterii Sišatovac, palaeosloveniee . . .“ Illustrissime principi Micliaeli M. Obrenović lioc patriae linguae monumentum venerabundus offert editor. Неуморни трудбеник око усавршавања иауке о словенским језицима стекао је у кгвазу Михајилу бно пријатеља и помагача у ооом раду. ЈЈијеу ,је_ ово_ моменат, да се просудн и праведно оцијони словенскн рад Миклошићев. Помагао гајеједан од најгенијалних вдадара словенских, познати трудбеник и раденик о срећи и будућности мученичког племена словенског, племена српског! Још спомињем, да је издао Миклошић закон Стефана Душана: „Lex Stepliani Dušani . . .“ Горе напоменути стари споменицп су само један дио од других многпх, што их је Миклошпћ нздао. Пошље ћу говорити негато потање, каковнх заслуга има Миклошић за нас Србе, и споменути, за шго је сувремено и нотребно, да се о њима у „Вили“ штогод проговори, а сад ћу поновити, даје Микдошић цијелог свог живота радио. Има расправа, које су већином излазиле у „гласима ц. к. академије наука“, или у другим часопиеима књижевним, што књига, које је издао и написао око стотпну, ако не више. Сваки овај рад се може сматрати као научно дјело. На крају ове кратке напомене о дјелима, о животу Миклогаићеву служим се судом позваних, да говоре о раду Миклошића као Слависте, а тај је, да је Миклошић поставио темељ науци о словенским језицима; словенској филологији, да је први ауторитет у словенској филологији и код нагаих и код страних учењака ове струке. И својим књижевним радовима и својим радом као учитељ, Миклошић је настојао да подигне словенску филологију до оне висине, која јој пристоји, да јој осигура мјесто, достојно народа, међу којима је постала. Миклошић је умро, али се својим дивовским радом обесамртио, заслужио је ону нашег ловћенског пјесника: „Благо оном, ко до вијек живи, имао се рашта и родити“. Сад прелазим оном, о чему прије споменух, да ће битп сувремено, да изнесем читаоцима „Виле“. За прелаз томе напомињем, да је покојни Миклошић постављајући границе језику српском, хрватском и словеначком, својом теоријом дао народу ерпском добро оружје, згодно за љуту борбу садашњоети, борбу за народпи опстанак, е да би се српски народ и тиме помогао, да се што лакше одбрани од ближњих и даљних непријатеља своје сриске народности и народног напретка. За то, а и што јеМиклошић својом теоријом о границама српског језика, обавијестио страни образовани свијет о снази српског народа и о простору на ком Срби живе, треба баш у данашње вријеме ми Босанцн и Херцеговци, да са пијететом спомињемо име овог великог учењака. Треба, да знамо, да је братски словеначки народ, народ лијеппх брдских крајева Крањске, Штајсрске, Корушке и Приморја, слична нашој милој Ерцег-Босни, што нам је уз Копптара и Миклошића дао, да нам помогне, да за нас сазна образовани свијет не само, да се знадосмо борити сабљом и тананим

БОСАНСКА ВИЛА

]Бр. 7