Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

182 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

За болЂ уваженЂђ наши народнњ обстонтелства жел!о е обширнми мемоарт, који би и печатанљ бвти могао, имати. Оваи — као и тако относећ! се на рђшенјс оногт вопроса ко! спада у обште пре и договора са другима народма царства — обећали смо предати му. За сада уздржавамо се од истога корака из два узрока а) да оне вопросе, који су већ без вопроса незадржимо 6) да се таково сочиненив наипре обштемљ прегледу нашинаца поднесе.

Што се тиче вопроса за титулу · Џатритарха, ту 6 кназЂ: примбЂTHO: dass diese Frage посћ nicht genug reif ве! (то питање није још са свим сазрело). Ми смо му на то примбтили, да управо за интересе моњаразе, кое ова на востоку лови, веома опасно бити може, ако 0ву и део Цатргарха, кон садбе живи и брисати се у народу меда, из5 руку свом испусте, ше тако исту други кош иностраним A4paricpet прехвалан, 7016 паке нас у пасивно станљ приведе, Овде смо му разложили историпо Патртарха и оба Митрополита Београдскогљ и Aycrpicko Србскогт. По свои прилицњг министерство ће за неко време у томљ вопросу темпоризирати; но нив ни сумнђ, да ће или моћи или смети то наименованте порећи.

Мњг ћемо, како обећана писма изЂ Оломуца приспбду доле полазити, да нетрошимо и времена негубимо.

Воиска, као што 6 било речено, тоште неполази са свммЂ збогљ препона ков у Мађарско расту.

Ilap» в подљ 6. Ноемвр. огласио Кошута за Но und Landes- Verтаћег-а, казни подвергавајоћи и његове помоћнике.

Оде в цара Николе Генералљ-Аџдеотантњ Барон Ливент донесавппи ордене за Виндишгреца и Бана.

С благоговђнјемљ всмо Светости покорнЂиш!и: Ђорђе Стратимировић с. р. Јован Шупликац с. р.

К. Богдановић с. р.

„ Бечљ 9/11. Ноемвр. 1848.

(Писмо је писано руком К. Богдановића).

У Карловци 17. Ноемвриа 1848. На полеђици стоји: Книзљ Министрљ Феликс Шварценбергљ испоручуе усерднии сво поздрав прјатело свомљ, Светомљ воИводи СрбскомЂ.

Из овог, се писма јасно види, зашто су се у Бечу напослетку склонили да даду Архиепископу-Митрополиту Карловачком титулу Српског Џатријарха.

А наиме, политички су разлози на истоку претегли.

Стога је Рајачић и узео титулу — попут титуле патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте — »Јесифљ Раччичњ Православни ПатртархЂ Сербскти, Болгарск!и и цбђлаго |ллуршка«, и сваком је приликом радио на томе, да своју власт — наравно аустријском помоћу и упливом рашири над српском и бугарском црквом у Турској — Старој Србији и Мађедонији — а тиме подједно да шири и аустријски уплив у Турској код српског и бугарског народа.

Тако је н. пр. још 16./28. Априла 1861. — а те је исте године 2. Дец. и умро — писмо своје што га је писао грофу Рехбергу министру извањских послова, започео: »И од пре, а особито после 3./15. Дец. 1848. када је Њ. В. својим највишим манифестом, највише досто-