Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije, 17. 02. 1912., str. 17

Дрхив за историју српске православне карловачке митрополије 49

НИСМО САМО ДАНАС ТАКВИ!

Како смо ми Срби примили православну веру од Грка, а Хако су Грци сматрали своје свештенике, паметује се и данас у оним местима где је било Грка, као у Горњем Карловцу, Сењу, Земуну, по горњој Угарској где их и данас помађарених има, а понајбољи пример о томе даје Трст, где и данашњи Срби по примеру изумрлих Грка не допуштају своме свештенику да их сме у цркви поучавати — „придике“ држати.

Они држе и плаћају свештеника да им само опслужује равна богослужења и друге верске обичаје и потребе, а иначе му не дају никаква права ни у цркви ни у општини.

Попут таког грчког поступања са свештеницима, пређашњих времена и многе наше српске црквене општине градске не признаваше и не допушташе својим свештеницима никаквог права ни у цркви ни у општини, ал тако обично и имадоше понајлошије свештенике. Могло би се навести силесију примера, како и поједини особито имућнији општинари — а особито благочастиви граждани по варошима — дизаше дрвље и камење на свештеника, ако им се ма у чему замерио.

И у том случају пре свега не пусташе их у кућу да им свети водицу, и не причешћиваше се код њега, ако већ не могаху спречити да им друге црквене Функције не обављају.

Ово се на жалост данас и у сеоским општинама још у већој мери догађа, те многи и због најмање заваде или мржње на свештеника, напушта своју веру и одлази у назарене,

А особито због несретних политичких трвења и странака по општинама, многи и многи Србин не ће да прима свога свештеника у кућу ако није од његове странке, или није гласао за кан“ дидата његове странке, чиме повода даје и својој деци да омрзну уз свештеника и на цркву, те не треба се чудити што су нам цркве празне. r. Који не знају прошлост нашег народа, а особито у местима где је било Грка и Цинцара, на које се и многи Срби угледаше, и каква су права исти себи присвајала и чуда чинили у цркви и са свештеницима; ти мисле, да тог чуда што се данас по негде код нас догађа, пређе никад није било.

А било је и то још већег, и то баш тамо и код оних, који су дуго и дуго у првој половини ХУШ. века водили главну реч на народним саборима, а наиме у Будимаца.

Ко зна и ко се бавио прошлошћу нашег народа, знаће, да су Будимци у речено време били најжешћи „народњаци«, и истицали се као највећи браниоци народних права, а особито на црквеном пољу.

Није место да овде и овом приликом оцењујемо тај њихов рад, доста је да напоменемо само ту чињеницу — њихову лаковерност —, да су они жесток рат водили против јерархије, што им не хтеде испунити жељу да им се постави за владику „проповедник слова

„Архив“ бр. 3. и 4. за 1912. : 2