Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

74 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

мјеренија моего в том, сие јест: да мир и љубов вејуду јест, а наипаче между нами Архиереи, пастирми људи Божии, не точију, номи с Г. Бл. в мирје и љубви да жителствуем, јако с началним между нами Архиереем и пастирем желаја, сице писах јако и ввјерении нашему строенију и паствованију људи, видјашч нас пастири своја в мирје и љубви живушчија, и сами от нас ексемпл добриј вземше, в мирје и љубви да жителствујут. К сему концу намјерение моего писанија к В. Б. јест, а не ради какова противна конца, не буди то. Вјесте Б. В. сојуз љубве моеја к В. Б. и к прочим Г. Братијам Архиереем. Сеја ради љубве и писах да злосе мњение и непшчевание о нас Архиереех от људеј истребитсја, ибо доволно коечего њеколико љет било, да прочее то не бивает, усудихсја писати. Чтоже депутирти не јавилисја В. Б. и Г. Б. Арадскому во Вјену отшествиј, њесут добро учинили и сиге их дјело не хваљу, но осуждају јакоже и прежде на њих охуждателње за сие дјело В. Б. писах. Не точијуже, но и самому Г. Бл. в лице пред многими с негодованием доволње говорих о их таковом дјеље, и паки говорити буду на самом собору, и поносити им за таковое их дјело. Но понеже нарјаждени сут за дјелом обшчим, за сада премолчу, да дјелу обшчему препјатие не учинитсја. Ашче ли они каковое другое кромје обшчаго дјела начнут дјелати, или и дјелајут на сие ја не соизвољају, но вејачески отрицају. Чтоже В. Б. пишете јако на соборје тражитисја будет инструмент немира и вон изметнутисја, и сам на сие соизвољају, и тое не отрицају. Но правду сказују В. Б. (обаче под секретом да останет) владика Павел с тим намјеренисм и поставлен на Епископство да јединоју оторгнетсја двора Патриаршескаго: в коем нам ерении Г. Бл. сам јест и Г. Славонијскиј и ја, ков и сам речени Павел епископ по малу отшчутив соизволил малују ону, ашче јему и неповолнују епископију пријати, точију да с тим образом почтено отлучитстја. (С тога је Павле Ненадовић и тражио да га по смрти митрополита Антоновића преместе на арадску епархију, коју је као што наведосмо у 3. бр. у администрацију и добио). В таковом намјерении ми вотум на него дали; иначе же други ниткоже хотјел примитисја јеја, и сего ради на него дахом. Чтоже глаголете В. Б. јако не вједосте себе народу что согрјешна, но јешче и послуживша, сие истина јест, и вси тое знаем, а да би Бог всјакому Брату дал тако послужити обшчеству и народу. При сем објављају В. Б. јако једина сродница блаженопочившаго Г. Митрополита Викентија Поповића пришла здје, јејаже дшчер деветнадесјатољетна в жидовских руках за откуп стоит, ибо пришедшија рати, реченаја сродница покојнаго Митрополита (јејже имја Авива, роднија сестри покојнаго Митрополита, именем Александриј дшчи, которују Авиву сам покојни Митрополит от овуду удавал, јакоже свидјетелствует наш и ваш протопоп Живан) с четирма дјетми била зароблена, и она с трема дјетми изшедша, котораја дјети в турској земли у нашего человјека сут, ихже извјести амо тарговцем, а четверто је остало в залогје, и дал јеј Г. Бл. писание просити по Епархиам, но ја мњу, јако В. Б. тјашко будет да сродница Вашего благодјетеља и отца, просто просити појдет, сего ради уставих ју здје дондеже В. Б. извјешчу. Тјемже В. Б. что