Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije
"308 Архив за историју српске православне карловачке. митрополије
Рајићев катихизис као да је тек под Стратимировићем поново уведен у школе и то 1797. пошто је те године изишло у Будиму ново издање реченог катихизиса, на ком је стајало: „ФР невизтскагч Етсскопскаге вљ Карловић 1774. лбта держаннаге Сунода потвержденно, и већ пакђ сђ соизволенемђ Г. Арх. и Митрополита Карловачкагф Стефана Ф Стратимтровичђ напечатанно.“
Стратимировић као да није знао за поменуту тужбу Видакову, јер иначе не би изоставио да је исти катихизис 1774. Синод не само потврдио, него и саставио.
Што је на првом издању од 1775./6. стајало да га је Синод потврдио, а не и ко га је саставио — због чега се народ и бунио, јер је држао да је у Бечу састављен — ; то је можда по жељи самог Рајића учињено, који не хтеде да се каже да га је Синод саставио, кад већ није могло бити да га је он саставис.
Како је Рајић 1797. допунио свој катихизис од 1774. наводима из св. писма (в. нашу поменуту књигу: „Архимандрит Јован Рајић“ стр. 101.); за чудо је да је 1797. катихизис штампан без тих допуна.
И народни се сабор темишварски 1790. бавио питањем о: катихизису. |
Наиме други је раздео у тач. 9. између осталог молио комесара царског да се Митрополиту наложи, да у споразуму с владикама даде сачинити и штампати катихизис по основима источно-православне вере (народ је још и у то доба зазирао од Синодална Рајићева катихизиса, и то понајвише с тога, што је бадава раздаван и што је у Бечу штампан) у ком би опширно, јасно и разумљиво наведено било цело учење ист. прав. вере и цркве, како би се из њега могло научити служеће свештенство науци своје цркве, чиме би се понајпре искоренило из народа суеверје, а подједно народ би сазнао и своје определење на земљи.“ (в. „Арх. Ј. Рајић“, 176.).
На свај је пункт (тачку) одговорио цар Леополд: „— Раз уоп Фег КМаноп ја еђеп Фезет Рипкје шп Етуешипе етпез стоввеп Кађесћзтив сетасћје Апзпсћеп епанећ ђејапгепд, егтатеп УУ уоп дешег Апдасће (митр. Стратимировића) Фе уогаћпеее „Аецззегиле ођ, ппа уејеће Апогапппе апо дет Чета! ђезећелдеп Кајесјатиз 21 уеташазвел ппацугејећнећ поћтуеп је егасћфез!. _Пјеве ап Џивеге Шугзеће Но ап2је! ејплизепдепде Аепззегипе ата деле Апдасће хигјејећ дав Спшасћјеп ђеу сеп, уле ппа ап! уејеће Атб ди дете _ Фе Шсе Седапкеп 21 епћуетеп, ипа воћа теће паг аПејп 21 Отешаноп шиег Фе «рпсеп Вавећбјеп, вопдега апећ ап Феп шећ-штеп Еттрвећој ппа Мејгоројћеп 218 ођегајео Клтећепуогађећег сејапсеп 21 шасћеп сезоппеп зеуезћ.
Ап деп Мегороћеп зепрафи“ Јосо вирфасволша. Џад да Мит ете Аћпићеће Апвветипа тпиег етет апећ уоп деп Чђмшеп 6. п. Џ, Весћбјеп ађГогдетп, 80 тадеп тш веђе гарјејећ ап, Њћг Стиасћееп Ђеужитекеп, уле је те Февв носе бедапкеп 21 ешуегеп папа зојећегсеваЊ тшеће ппг аПеј мек већ 2пг Стставоп, вопдегп ашећ ап деле Апдасће ајв Ођегафеп Киећепуогзјећег попа. дитећ Фе ап Џпвете Шуг. НофКкаптјеј гл: Сепзиг Вешће пе ппа На Пен Веза етпг _ вејапреп 21 тасћеп еедапкеп,“
Из овог се дакле јасно види, да је Рајићев катихизис имао слабог успеха и код свештенства, а и код народа још 1790.