Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 309

Код првог с тога, што је у неким питањима био са свим кратак, тако н. пр. на питање: јест ли Бог, одговорено је: „О том се нитко несумња кромје безумна, да би не било Бога. Јест дакле Бог.«

В. Што захтева овај закон от человјека;

О. Да би клонио се от зла, и творио добро.

В. Што је клонити се от зла;

'О. Јест бјегати от грјеха и сваке неправде.“

А народ» Зар је он могао схватити и разумети значај речи: гобжение, благоговјение, чародјејство, кумир, урок, оскорбление, неуклоно, јестество, безстрасно и страдателно, обида, сентенција и т. д.

Рајићев су катихизис сирота деца морала учити — бубати на памет, при чему је прут и фиргав играо главну улогу, а деца га нису могла разумети — а ретко и који од тадашњих учитеља, пошто је међу њима била већина звонара, манастирских ђака и разних руфетлија који су знали понешто појати.

Кад је услед поменутог закључка саборског Стратимировић позван био од Илирске Дворске Депутације да се постара, да се напише жељени катихизис; он јој 6. Септ. 1791. посла Рајићев „Катихесисђ вишини“ од 1774., који јој се допадне.

Он јој се допао, ал поред свег тога што га јој је послао сам митр. Стратимировић на увид и одобрење и што јој се допао, исти смо катихизис тек ми штампали 1904. у „Српском Сиону“ и из њега отштампали у неколико примерака.

1785. је издао неки катихизис владика бачки Јосиф Јовановић Шакабента и уз циркулар свој доставио га свештенству своје епархије.

Дознавши за то Мјестобљустителни Савет — УгааћаНетеу — у _ Будиму, 17. Јан. 1786. наредио је митр. Путнику да узме у тачно _расуђење поменути катихизис и да га добро проучи да нема у њему чега противнога катихизису од 1774. а подједно да му пошље један примерак Шакабентина катихизиса и циркулар. (Арх. М. Мт. 292.)

"Митрополит Путник на основу исте наредбе одговори Савету 28. феб. и. г. (Арх. М. Хг. 330.) с примедбама својим на исти ка тихизис и с молбом, да се Шакабентин катихизис забрани и у име царево да се повуче из народа и свештенства, а подједно му достави и захтевано.

Услед тога је изишло решење од Дворског Војеног Савета од 26. Септ. 1786. по ком у будуће не смеју ни владике нити митрополит издавати своје посланице и циркуларе без вишег одобрења.

Какав је то био катихизис Шакабентин од 1785. не знамо, нити до њега могосмо доћи.

Он се по свој прилици може наћи било у Пешти или Бечу, с тога нека наши књижевници који залазе у бечко-пештанске архиве развиде и ако га нађу, да нас известе или да о њему у ком другом листу обелодане како поменути циркулар Шакабентин, тако и сам катахизис.

Рајић у својој „Историји катихизма“ о свему овоме не рече ни једне речице. ;

"Доцније је Рајићев катихизис поново дозвољен био и више пута прештампаван, и употребљавао се у школама све до 1860. године и допније.