Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

а И НИ ан

Бр. 28. и 24. у Карловцима, 10. (23.) децембра 1912. | Год. Н.

ЗРХ ТЕ

за историју српске православне карловачке митропопије.

Уређује прота ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ, библијотекар патријарашке библијотеке.

зластттве „АЉамтрије Рувалљратт.

БЛАГОДАРАН НАРОД!

Остали просвећени народи проучавајући своју прошлост, уче се из ње не само шта им треба чинити а чега се морају чувати, него подједно и поштовати помен оних људи, који су му били пријатељи, а презирати оне, који су му били непријатељи.

Ми пак Срби тако не радимо — а особито данашње поколење. Јер ми се слабо старамо да проучимо своју прошлост, те да нам она буде учитељица, с тога се не треба ни чудити да не умемо и не ћемо да поштујемо ни оне наше заслужне људе, за које знамо да су у истини заслужили народног поштовања.

Међу такове спадаи м итрополит Вићентије Јовановић (1731. до 1737.), који не само да није од свога народа, за ког се он много заузимао, дочекао никаквог признања, него је изнесен чак и на „бини“ као највеће чудовиште и издајник вере и народности.

Наша просветна друштва „Матица Српска“ и „Српско учено друштво“ богато награђиваше писање Гаврила Витковића, који поред очите противности са обелодањеном својом историчном грађом о њему, престављаше Вићентија као издајника вере и народности, на основу чијег писања не беше тешко др. Лази Костићу да га изнесе у своме „Пери Сегединцу“ као неко чудовиште. И ми се љутисмо на угарску владу што не допушташе да се исти комад преставља, дочим га браћа Србијанци у сласт и недавно гледаше!

Данас је у велико и код нашег народа сасвим друкчије мњење

·_ овладало о митрополиту Вићентију, и он се наводи у нашим новијим ~

историјама као велики пријатељ народни и своје цркве.

Јесте, у њима се он данас као такав наводи. Ал шта то хасни кад те наше историје наш народ не чита, а у књигама које народ чита, он се и данас преставља као неко чудовиште.

У народној књизи календару „Србобрану“ за ову 1912. г., који улази у народ у 20—830000 примерака, поред свега тога, што је као што рекосмо данас доказано да митр. Вићентије није био онокав архијереј као каквог га је престављао Витковић и Костић, уредник његов сматраше за родољубиво и паметно, да пропусти своме сараднику да из Костићеве трагедије — коју назва најзнаменитијом величајном трагедијом — „Пере Сегединца“,у њега унесе баш онај део, у ком га је Костић у својој машти преставио као неко чудовиште (У. чин, прва појава).

Код нас се толико и толико писало о томе, Кабви треба да су нам календари — та тако рећи једина народна књига —, па по-