Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

44 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

рије чисто преписан тај позив, да га потпише и он га потпише, кад сам га уверио, да сам га прочитао, сравнио с концептом и да нема у њему никаквих погрешака, па онда рекне: сад то треба дати да се штампа. На то му примети мајор: најбоље ће бити, да га пошаљете у Беч Чокору,“) нека га он штампа у државној штампарији. Ја мислим, рекнем мајору, да се неће моћи штампати тај позив ни у државној ни у другој којој штампарији дотле, док се не добије од владе дозвола на скупљање таких прилога. Мајор се обрецне доста осорно на мене: Каква дозвола, шта ће ту да се уплеће влада, не иште се од ње да прилаже, него се иште од народа; и сврше противу мога мњења, да пошљу позив у Беч Чокору да га штампа у државној штампарији. Чокор однесе тај позив Ауеру, дворском саветнику и директору штампарије државне, да метне на њега своје „итрпташт“, а овај задржи позив код себе, и после неколико дана дозове Чокора к себи и каже му, да се тај позив не може штампата у држ. штампарији, јер влада није дозволила, да се скупљају таки прилози, па не дозвољава ни да се штампа тај позив.“

„Мајору није било право, што се збило онако, као што сам ја напред казао, па је дуго кострешио бркове и кривио уста, а патријарх избије на увек тај сан универзитетски из главе, и само један пут ми споменуо кроз зубе: „не даду скупљати прилога па ни штампати позива на скупљање; добро си ти намирисао.“

Рекосмо у примедби, да ће онај позив патријархов што га спомиње Грујић бити неки други позив, а не онај од нас наведени од 6./2. 1854. Јер по његовим речима онај је морао бити написан 1852.

А ако је исти онда се Грујић забунио у години, те је у место 1854. навео 1852. годину. Ово би се могло извести и из речи Грујићевих: а патријарх избијен а увек тај сан универзитетски из главе.

Ми држимо, да ће стојати да је патријарх Јосиф написао био поменути позив 1852. на народ за прилагање на свеучилиште, па кад му је од државне власти забрањено купљењег да се у тај мах "смирио и напустио мисао о подизању свеучилишта.

Ну, када је оно 6. феб. 1853. онај месарски момак — Мађар — покушао атентат на Његово Величанство цара Фрању Јосифа Г., у њему се поново пробудила мисао подизања свеучилишта, те је можда онај исти позив од 1852. у нечем — бар у уводу — прерадио и послао на потврду Његовом Величанству.

Овај, „патријархов позив од 6./2. 1854. штампалисмо у „Позиви и одзиви“ у целини. Патријарх је подједно том приликом написао · позив за прилагање на универзитет и „Сербским Велможам“, ког овде под |. наводимо. Под овај позив није патријарх ставио датум, но биће да је писан 1854. 7. Јануара 1857. патријарх је Јосиф написао и молбу на барона Симеона Сину, банкара у Бечу — Грка Цинцара — молећи га да приложи повећу своту за издржавање два професора за грчки језик на карловачкој гимназији

А пред тим му је 24. Дец, 1856. честитао нову годину.

_ Честитку патријархову наводимо под Ш.а колу за профе-

соре под М.

#) По актима се види, да је Чокор био у Бечу од 14./9. 1853.—10./9. 1856.