Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

»

Архив за историју српске православне карловачке митрополи 45

Саму пак молбу патријархову на Његово Величанство без навода датума под |. Сви пак наведени овде под !. П. Ш. и ГМ. прилози налазе се у патријарашкој бибјотеци и писани су руком патријарховом. На прилогу под Ш. написано је руком Анђелићевом Ехреаи. Да ли су и остали експедирани, не знамо. 2 Како се обично мемоари пишу не у исто доба с догађајима,

него обично у старијим годинама по сећању ил белешкама, · није чудо, што и Никанор Грујић није наводио и време појединих догађаја. Тако је чинио и код причања о патријарховом позиву на народ за свеучилиште. | У место да је навео годину и бар месец, он просто рече: „Пре овога случаја имао сам још један такав посао са мајором. — а за тај случај наведе такође Грујић само годину 1852. рекавши: — после синода од 1852.

У то је време поднео карловачки прота Павао Николић с потписом својим и свештенства карловачког протопрезвитерата молбе-

ницу бечком ц. к. министарству. у којој моли то свештенство, да се искључе калуђери из арх. конзисторије карловачке, па да мирско свештенство има само за себе конзисторију, а калуђери своју за себе.

Може се дакле из свега реченога закључити, да је патријарх Јосиф 1852. написао био позив на народ за прилагање на универзитет, да га је дао Грујићу на увид и поправку, па кад му не беше дозвољено да га може штампати, он је — 1854. — поново с неким изменама написао нов позив и на народ и на „сербске велможе“, и обратио се с молбом на Његово Величанство. за дозволу купљења прилога за универзитет.

Можно је да је све ово патријарх Јосиф чинио, без да је што о томе говорио Грујићу, јер не треба заборавити, да је патријарх Јосиф био у то време у запетом одношају са архимандритом Грујићем.

За тај запети одношај рече Грујић у својој Автобиографији на стр. 94./5. „Било је њих који су знали, шта се опева у тим алегоријама (песмама Грујићевим у „Седмици“ и „Подунавци“), па су преносили где која места из њих на патријарха. То су пустили у уши и самом патријарху, и овај ме није више позивао онако често, као пре, а ја му без позива нисам никада одлазио.“

У осталом, стајала која му драго од поменутих комбинација, држимо да је потребно за карактеристику патријарха Јосифа да се зна и за ову овде наведену његову кореспонденцију.

]

о

Еџеге Мајезћи аПегапафазјег Кајзег ипа Негг!

Ајв фе Тајаје Масћлсћ! 1п дет отоззеп Бејсће Е. М. егзсћоћ, Фаз5 ете_ мегисћје Напад аш! дазв ћеџегаје Теђеп Е. М. епеп Апопт тасћее, и. фе об сће АПтасће даззеђе ушегђаг генеје, БетасћНоје зтећ еез једеп ШтегћапзНегхепз Зећаџег и. Етзебеп. |

Пег егзје Зедапке ууаг, пи Фе Тетре! бонНез 21 еЏеп, и. боб Шг Фе КеНипа дез себеђјеп Геђепз 21 Фапкеп. Плез5 везсћаћ. Ађег дати Ооб аш емпше ХеНеп даШг (уоп тетеп ОТашђепзсепобзеп !пођезопдеге ађег уоп Фег