Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 51

прода кућу с црквом у Пакрацу патријарху Арсенију, — кога Арсеније отправи у Русију — и Арсеније посвети на Спасов дан 17. Маја 1705. у Крушедолу Софронија Подгоричанина за српско-православног епископа пакрачког, и тиме учини крај унијатским владикама у Срему и Славонији. (В. „Шематизам арх. карловачке“ за 1884. стр. 9.—11.)

Скоро је у исто доба покушао саветник кр. дворске коморе Тулије МаогПо барон од Прумберга, који је уређивао по прогону Турака Славонију и предео између Драве и Дунава, да шири унију у тим крајевима.

За своју је намеру већ био уловио Јова Рајића игумана ман.

Ораховице и игумана грабовачког Јефтимија Негомировића, који су му се обећали Новембра 1689. да ће још са 16 села прећи на унију.

Саветник Тулије упути ова два „вредна“ игумана језуитама печухским, да их обучавају у римокатоличкој вери, и 18. Јануара 1690. Фрања Јањи римокатолички бискуп сремски одслужио је свечану мису у печухској катедрали, на коју се силан народ скупио, а заповедник царске војске између Дунава и Драве гроф Гаврило Вечи-е ради увеличања прославе, дао је у три пута пуцати из топова и пушака. 6

Том је приликом свечано у цркви положио заклетву јов и Јефтимије са још више православних свештеника и световњака, да напуштају православну веру и да примају римокатоличку.

Акт о своме прелазу потписали су речени игумани, свештеници и световњаци који су знали писати.

Шта више, игуман Јов беше препоручен цару за владику, што је овај и одобрио, но потоњи догађаји и прелаз Арсенијев и привилегија од 21. Августа 1690. учинише крај овоме покушају унијаћења. (В. „Гле Џтоп дег јп Џпратп 2лласћеп дег Попаџ и. Пгаџ ууоћпепдеп Векеппег дез ог. опепазећеп Ојашђепз“ у. Јозерћ Редјег).

Док је патријарх Арсеније отклонио ову беду од свога народа и цркве, а и иначе имађаше непрекидне борбе с познатим кардиналом Колонићем, није чудо, што иако му је цар Леополд посебном дипломом од 4. Марта 1695. допустио да може имати своју ре-

зиденцију у Ораховици или Хопову, не имађаше своје сталне ре-

зиденције, него је већину пробавио на путу, учећи и утврђујући свој народ у православној вери и бранећи га од разних насртаја и нападаја „господствујућих.“ (В. речени „Шематизам“).

Како је Срем био уступљен патријарху Арсенију на уживање, поставио је он био као свога заступника у дољњем и средњем Срему Стефана Метохијца, а у горњем — у вуковарској епархији (В. посебан чланак о истој епархији у овој свесци) владику Симеона Штибицу — Стибицу. - -

Прејамник је Арсенијев Исаија Ђаковић седео кратко време на Ммитрополитској столици, од 7. Јан. 1708. до 20. Јулија и. г., те му није ни требало помоћника. |

Тако је исто кратко време седео и Исаијев прејамник Софроније Подгоричанин, од 23. Апр. 1710. до 7: Јан. 1711.

Софронијев прејамник Вићентије Поповић (од 26. Апр. 1713. до 8. Окт. 1725.), јако је био оболео, те народни сабор искупљен