Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

52 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

у петроварадинском Шанцу — Новом Саду — 8. Септ. 1722. закључи, да се оболелом митрополиту Вићентију постави за коадјутора београдски митрополит Мојсије Петровић.

Влада није овај закључак саборски потврдила, и то с тога, што није хтела да допусти да се споје уједно карловачка и београдска митрополија. (В. о овоме обширно у Швикеровој: „Пје Уегентоипо Чег зету всћеп Меороћеп уоп Вејстада и. Сапоунх 1731.“ М/јеп 1881. и наш чланак: „Мојсије Петровић, митрополит Београдски“ у ХХХМ. Споменику кр. српске Академије.“).

Вићентију је у служби помагао бивши владика сечујски Никанор Мелентијевић, који је пошто је изгорео његов постриг ман. Крушедо 1716/7., напустио епархију и дошао у свој постриг и у

њему и умро 6. Окт. 1739.

Он се од тога доба називао крушедолским владиком и као такав многе је и многе сремске свештенике зађаконио и запопио, као што се види и из „Извештаја Вићентија Стефановића, архиђакона од 15. Септ. 1733. до 3. Дец. 1734.“ (В. први чланак у овој свесци).

По смрти Вићентијевој, изабран је био за митрополита београдско-карловачког београдски митрополит Мојсије Петровић (1726. до 1730.) и тако су обе митрополије биле спојене у једну.

Мојсија је у архијерејским дужностима замењивао и помагао речени владика Никанор и бивши далматински владика Стефан Љубибратић, док није 18/29. ХП. 1729. потврђен био за владику костајничког.

Па како је од 1726—1730. била митрополитска резиденција и у Карловцима и у Београду, то је Мојсије имао у оба та места своје придворне служитеље — дворјане.

Ми смо у „Српском Сиону“ за 1907. у 27. и 29. бр. у чланку: „Дужности и права дворјана и дворских служитеља за време митрополисања Мојсија Петровића“, навели шта је чији био од њих делокруг. -

И по њему, главни је од њих био „Генерал викарије“, уз њега „дворни саветник — капелан или ефимерие и церемониариус“ и „архиБакон“, а уз њих протосинђео и прота карловачки Живан Црногорац.

Уз то је уз митрополита постојала и конзисторија.

У истом су акту потанко наведене и дужности генералног викариуса, дворског саветника (419.—421.) архиђакона (452.) и његових ексарха у Срему и у Србији.

Прејамник Мојсијев Вићентије Јовановић, владика арадски (1731—1737.), уз припомоћ архиепископског намесника и генералног викара Павла Ненадовића, узео је неко време за генералног викара и намесника Исаију Антоновића владику арадског.

У П. „Збирци Споменика из будимског и пештанског Архива“ од Гаврила Витковића, наведена је Вићентијева инструкција од !. Марта 1732., у којој је потанко наведено шта ће бити посао и делокруг Исаијев. - |

Како је митрополит Вићентије дошао у велику заваду с „го- | сподствујућима“, то му је наметнут био за коадјутора владика темишварски Никола Димитријевић. (В. „О Вићентију Јовановићу“ Милутина Јакшића Н. Сад 1900. стр. 158 и даље).