Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 57

И ако је био дуже времена пред смрт, болешљив, није тражио себи помоћника — епископа посвећења. |

Прејамник Анђелићев, патријарх Георгије Бранковић владика темишварски поставши 1890. патријархом, све до 1906. није помишљао да узме себи помоћника-викара.

Те године у Св. Арх. Синоду — ' од 14. до 24. Маја — по-

кренуо је питање о постављању епископа викара уз митрополита-патријарха. Како св. Синоду није био сасвим јасан предлог патријархов и непотпун, закључи: „Мериторно решење питања о постављању епископа викара уз свагдашњег митрополита-патријарха српског, одлаже се због разних тешкоћа до оног времена, када се исто узбуде могло и целим штатутом нормирати“. (В. „Српски сион“ 1906. бр. 19.).

Уредник „Заставе“ и ако је од свог „пријатеља“ дознао, шта је у Синоду говорено о викарству, у бр. 188. за 1906. — у броју намењеном народу у петковачи — у чланку „И опет напад на народно право“, пошто је прво навео, како су по свршетку синодских седница „почели патријархове поверљиве улизице да опру-

жају вратове и да шапућу нешто: Догодило се нешто важно!“

„Шта је то важно, нису у први мах — рече — ни они знали. Можда не знају ни данас. Али је то важно данас избило.“ „С поуздане стране —- рече — дознали смо, да су чланови

Синода пристали на то, да се закључи, да кад се упразни столица митрополита- патријарха, Синод се састаје у седницу и предлаже сабору три епископа за избор, а сабор једног од њих бира.“

__„Ако Синод са овим не продре и не потврде се такова правила, онда се обвезују чланови Синода, а то су сви епископи, да се не ће ни један међу њима примити за митрополита.“ (!!!). |

А да би још већма своје верне — н-4-4-род — уверио у истинитост свога причања, рече даље: „Чујемо (!!!) да је један епископ доцније рекао: „Кад уђемо у патријарашки двор, као да нас онај антихрист опије бенђелуком. Сви му видимо по очима кад хоће да нас превари, видимо по десној руци, која задрхтало глади бројанице, али не можемо да се извучемо. Као што змија очара жабу, те јој жаба сама улази у отворена уста, тако ми улазимо у замке оног опасног човека,“

Уредник је „Заставин“ од свога „пријатеља“ добро и тачно био извештен, да у Синоду о овоме није било, а ни могло бити спомена, него о сталном викару-епископу посвећења уз митрополита патријарха, ал њему ни мало не сметаше да изнашањем поменуте неистине, нанесе увреду и оној г. г. тадашњих епископа, које је он дотле штедео а по мало и хвалио.

јер кад би стојала иста његова тврдња, онда сетивши се на изјаве г. г. епископа спрам патријарха и у извештају о седницама синодским, не само ми, него би и сваки поштен Србин морао да

очајава о нашој будућности кад би могло бити и онаквих епископа, који би у Синоду једно, а радикалском вођи друго говорили, а особито оно и онако као што је он то у „Застави“ навео.