Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

66 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

вадова остала, да они уречени сапомагателни епископ, кои будет ва тих дјелах послужио, оној вадовој епархии наследник да будет, и на егово место инаго вредна и достојна избрати и посветити, како би повасегда сапоможениа службу В. П. Господству могал савршавати“. (В. „Споменици из Будимског и Пештанског Архива“ П. збирка 32—3.)

Како је митрополит Мојсије наскоро после тога умро, није ни постављао таквог коадјутора.

Тек је митр. Пенадовић — као што ћемо видети — извео намеру нар. посланика са сабора од 1730.

по -рнњимљљ фанка ж-——

ГЕДЕОН ЈОСИФ ЈУРИШИЋ игуман — писац „Дечанског првенца“.

С духовном радошћу узимам перо у руке да опишем живот

и рад једног родољубивог Србина — калуђера — Гедеона Јосифа

Јуришића, који је као калуђер послужио и Богу и своме народу у Србији, Фрушкој гори, у Боци которској, а уз то издањем свога „Дечанског првенца“ Н. Сад 1852. први од Србаља упознао наш народ и описао манастир Високе Дечане, Пећ, Призрен и остала исторична и драга места Србину у Старој Србији.

Гедеон — као мирјанин Георгије — Јуришић је рођен у Иригу 12. Јануара 1809. од оца Јосифа и матере Саре, иришких становника.

Уз своје калуђерско име, стављао је Гедеон и очино Јосиф син Јосифов.

О младости Гедеоновој не могох ништа дознати. Породица је Јуришића изумрла, а по тврдњи мог школског друга проте Васе Николајевића, у Иригу ни најстарији људи не знају ништа о Гедеону. Зна се само да му је 1846. 9./1. издано крштено писмо.

Како још и данас у Иригу — као ретко у ком другом месту — има и међу ратарима доста њих, који знају црквено пјеније, за извесно их је у време младости Гедеонове било и много више, та још за време мога ђаковања у карловачкој су гимназији најбољи певци били ирижани. Паја Телаловић и данас се спомиње у Карловцима као особити певац.

Гедеон је као дете и момак морао и сам изучити добро црквено пјеније и с тим знањем прокрчио себи пута у Србији. |

Гедеон је у свом „Дечанском првенцу“ у предговору о својој младости наспоменуо само то „како је најохотније слушао кад је ко проповедао што о страним земљама, о морама, о царствима, такође о путовању мирном и опасном, о волненијама морским и тако даље. Ја сам доста пута као дете и оплакао такове нештатнике, за које сам преповедати чуо, да су по даљним морама путујући и с волнама морским по толико година борећи се најпосле истим волнама и покривени били, или од разбојника морски опљењени а кадкади у робство одведени. Исто тако у мом детињству, ја сам с неком невином

њежностију оплакивао промотрение Божие, кад ми је ко преповедао,

а доцније кад сам и сам књиге читати почео, како су сужњеви по