Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 69

ће моћи ова многа недокучена слова добро извидити, и свом роду за чест поклонити“.

Како је сада и Скопље у српским рукама, моћи ће се сазнати и за исти натпис.

Какав. је био Србин Генадије, може се видети и из овог његова причања.

Причајући, како је са својим сапутником јеромонахом Захаријем једну ноћ преноћио у кући једног Арнаутина, у клименташком селу Селце, и како их је исти лепо дочекао, упустивши се с њима у разговор, како се Богу моле и где закон савршују, те дознавши да им се фратри шиљу из Скадра — Рима, и како их фратри и бискуп њихов који седи у Скадру бране, рече му: „Видиш мој Захарије! како архиереи римске цркве настојавају у овим дивљим, готово заборављеним предјелима стадо своје ако не са свим просвештавати (јер се то за сад и не може) то барем на сваки могући начин у верозакону обдржавати, и од сваког нападанија бранити, па још и руку помоћи пружати, а наши архијереји (Грци — фанариоте —) да могу свукли би народ до голе коже, и све говоре: „не знате ви, шта ми за вас у Цариграду плаћамо“.

На то му је Захарија одговорио како владике насилно глобе народ, те што оглобе деле с Турцима, калуђере и попове апсе, те у место архијерејског поученија, они још народ плаше. За тим му исприча како је призренски владика Игњатије дао паши 25.000 гроша да само дечанског игумана Антима у Призрен везана отера, те да не беше Турака и Арнаута, отишао би Антим везан у Призрен.

„Ето, каква је — рече Захарија — разлика између владика источне и западне цркве у турском царству. Кад се томе дода: да ми у нашим странама никаквог честитог учитеља немамо нити школа, гди би се деца колико толико просвештавала, нити какав учитељ хоће у наше стране да дође, јер прво: сиромашни наш народ не би га кадар био издржавати, а друго и горе, без заштите не би био сигуран животом својим, како дакле на просвету нашег народа овде и помислити се може“

На то му Генадије примети: „римске цркве свештенство има велику заштиту у конзулату аустријском, који је у Скадру, и да Аустрија, као што ми је један родољуб у Фнеа казивао, 0ос0бите поклоне бискупу „Скадарском и Призренском и њиховом свештенству шиље — —

Како је Генадије био скроман, види се из ових његових речи: „Описанием ови и следујући поједини предјела старе Србије, није моја намјера списати књижицу ову, да за земљеописание служи; но путујући по овим, видио сам неке српских краљева и царева спомена останке, те знајући да је по овим предјелима врло опасно путовати, да би се који учен Србин за сад рјешио вештие ову џарства српског колевку испитати, и по њој заостале останке достаточние извидити и исписати, то сам ја кроз њи негди као калуђер, а негди као учитељ провлачећи се пропутовао, и гди сам што ми се од важности чинило, примјетио, трудио сам се испитати и забележити. Тако судим, да ће оном Србину, који се кад решио