Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

68 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Неки је Димитрије Јовановић издавао 1842. 1843. и 1844. „Пештанско-Будимског Скоротечу“.

У 19. бр. за 1842. изишао је чланак др. Петра јовановића -– професора гимназије новосадске и директора српских сремских школа — „Поглавито исторична мјеста у Србији“.

„Учени“ професор не знаде ништа друго рећи за Дечане, до ли ово: „Дечане, познато по манастиру близу њега находећем се, од коега је и име добило“.

А за Пећ, ово: „Пек: столица патријараха србски од 1346. до

1389.(!) Из Пека 1389.(!) или барем у ово време, столица патријархова пренесена је на Дунав у мјесто, које му је дан назив пријашње столице. Пек, данас варош у поречком окружју. („Учени“ је професор Пећ променуо са Мајдан-Пеком!!!). У овој последњој пребиваху патријарси до 1338.(!), од 1338. до 1690.(!) столица патријараха србских била је у Београду(!), од 1690. до 1724.(!) у Крушедолу, мон. у Срему; од 1724. до 1739.(|) опет у Београду; од 1739. у Карловцима у Срему; у то време достоинство је ово укинуто и замењено: у Аустријским државама митрополитом из Србаља, у Србији митрополитом из Грка. Митрополитима из Грка постављени су били у Србији од 1765. до 1831.(!) од овог пак доба имаде Србија митрополите из Србаља“.

Уз опис Дечана, занимљиво је Гедеон уплео и кратак опис Плава и Гусиња, Васојевића, Ђурђевих Стубова, Подгорице, какви су Арнаути ајдуци који се Бога не боје, а цара не поштују, и неке њихове особине и обичаје, Пипера, Белопавлића, Колашина, Малесије и поделу Арнаута на фисове — племена — и неке догађаје из њихова живота.

Затим је Гедеон доста опширно описао српску патријаршију Пећ (93.—100.), потом навео и околину пећску и описао предео Рожаја и његове становнике, Ђаково, Призрен, Тетово, Скопље, Качаник, Грачаницу, Приштину, опис Косова поља, Вучитрн, Звечан, Дјевић ман., Бањску — Страхинићеву.

Како је све ово било ново за наш свет, не треба се чудити, што је он Гедеонов опис што-но реч гутао.

Кад узмемо, кад је изишао Гедеонов „Дечански првенац“, све и ако он није ништа друго написао, његов је „Првенац“ био од веће користи, него неких српских списатеља томови.

При читању описа ратовања и напредовања српске војске у најновијем рату — 1912. —, позната су нам била — из „Првенца“ — мање више сва места и крајеви, кроз које је прошла српска војска.

Гедеон — као што видесмо, не беше човек школован, ал је као велики Србин метнувши главу у торбу, пре 60 и неколико година прошао љути арнаутлук и описао српске крајеве и знатна места.

Гедеон, описујући у Скопљу градску кулу на Вардару, рече како на њојзи има неки српски запис, ког не могаше прочитати од доле: „а пењати се — рече — ризично је од Турака“.

Казивали су ми — рече — да се на једној капији налази неки натпис, ког је Душан дао изрезати „но у град сваком није слободно ући, а камо ли слова прочитати. Може бити да ће се наћи који Србин, који је више пара стекао да овуда пропутује, и који