Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

ДВОРСКИ ЉУДИ. [. Марко Лазаревић.

О тафли — ручку — у патријарашком двору при посвећењу високопреосвећенога Г. Иларијона ОРНУНЕКОГ у здравици што је изговорио високопреосвећени Г. епископ Георгије Летић — колико се сећамо — између осталог рече, како је- увидео, да што је. човек на вишем положају, да се од њега некадашњи интимни пријатељи његови некако, све то већма отуђују и избегавају упустити се с њима у разговоре, у којима би им слободно своје мисли и мњења изразили као што пре чинише.

Г. Епископ се није упустио — а није ни било томе места у истраживање и навађање узрока томе, него је горњим речима хтео да потврди, како је ипак између њега и Г. Зеремског остао онај стари пријатељски одношај и, кад је он постао Епископом, какав је међу њима владао док су били обојица професори на богословији И ако је Г. Летић још млад човек, горњим је речма доказао, да њега није занео сјај митре да не увиди, шта се око њега догађа и збива.

Сад да л' је он мало више размишљао о горњој изреци и, да

л' јој је потражио и узрока, не знамо.

Она нам пак даде повода да мало више о њој промислимо и потражимо јој узрока, и после подужег размишљења, дођосмо до овог резултата.

Да је горња изрека Г. Летића истинита, то је непобитна чињеница, а особито код наше више јерархије.

Како се код нас врло мало сачувало писмених доказа о животу, раду и самој личности појединих наших Архијереја и, у опште о животу у њиховим дворовима и о њиховој околици усмено се причање временом много позаборављало и тек по нешто се данас зна; — није чудо што ми данас врло мало што и знамо о њима,

А како би нам добро дошло да је још ко овако написао о још ком Митрополиту-Патријарху или Епископу, као што је то написао неки Петар Ристић карловчанин — бивши квитирани капетан — о епископу пакрачком — доцније темишварском Јосифу Путнику, рекавши:

=— „ја сам о њему (Путнику) сасвим друго мнење имао, док нисам имао прилику, пре годину дана познати га у Вршцу, при иншталацији тамошњег владике (Максима Манујловића) мога неког сродника. Оне веселости и пријатности у човеку, и онога речећа говора, нисам ни код кога чуо. Покојног

„Архив“ св. ШИ. - 18