Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

250 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

игумана и братства манастира Врдника, тако наместник људма рекао да они иду оданде, докле манастири помежду собоју неизвиде право чија је земља, ако ли не ће ићи, да ће њима узети будакове от једного человјека и узео, тада је диакон Григорие наместнику опсовао мајку и повикао на људе да не даду будакове, веће ако пође наместник отимати, удрите га у главу. Тада је наместник рекао Григорију да он једна поган, нашчо људе наговара и зашчо би могло крв бити, а румљаном рекао:

Ја браћо нисам на бој дошао, аколи ћете се бити, у мене је за брдом цела пагенија (људи што су радили манастиру од робије) која у винограду ради, из кога би могло велико зло бити, веће се ви потерпите докле ми два монастира између себе разсмотримо; а ви за то нишча криви нисте, а диакону рекао: да ти има тко ударити за то 25 батина, зашчо тако чиниш.

И тако наместник с Теодосием и Силвестром и диаком више реченим отишли у мон. Врдник, и тамо игумена незатекли и стојали у церкви на часови, и на њима је била хаљина, како на наместнику тако и на прочим доламе и мала џубета и капе калугерске, и каде су изишли из церкве по свршењу часова и вечерња, пред црквом су разговарали се доволно с братиами за више речене земље, где и румљани дошли. На том: разговору наместник јазачки говорио врдничаном, да изађу да виде, зашчо он право незна кад је комисија ходила, онда он није био, веће наоди у реамбулации која је на словенски преведена, где гласи: от цервенога брда старим путем преко ливаде к шанцу нареченаго бешке, где једна вода јест доле испод ливаде, тамо он има сумнение да је вода анта. А горе белеге где су незна, и докле се то неизвиди, да људи т. ј. румљани не имаду крчити ни копати, и тако је Белобрк наместнику рекао: а шчо ви имате наше једно на брдо, а ви нишчо неимате, тада је њему наместник отговорио, да је он чуо от покојнаго игумена Стефана шчо у турски привилегиах монастира Јаска гласи: да је нихов грунт до Врдника, и сама трапезарија мон. Врдника да је на грунту јазачком, и тако се покарали и у том растали. За житеље села Јаска да ће довести да тера румљане, нест говорил, веће само говорио да се терпе до извиђења. Да је игумена али кого од братие псовао, није, нити безчастио окром више реченога диакона.

И посље тога они отишли у свој монастир, а румљани остали у монастиру Врднику.

Представљени биша јеромонаси: Теодосии, Силвестер и вопрошени на више речени мемориал, о всјех отвјетстоваша како и наместник от речи до последнаго слова.

Мнение наше јест сицево: Понеже на свакој прилици мон. Врдника братија за грунт право имају, и шчо су дали румљаном садити винограде до белеге коју нису прешли, и то су имали за праведно, наместник мон. Јаска, шчо је послушао јазачане т. ј. сељане, не дати румљаном садити винограде, то ние имао право. А шчо је отишао з братиом гледати ханте за кое ние знао где су забележене, веће смушчавао се и за време заустављао румљане док помежду им обоим монастирем извидитсе, то је имао право, зашчо обадва монастира јесу криви, кои нису на ономе месту где је онда речено хумку поставили от земље велику, те не би сад овога немира било.

А шчо ишао 3 братиом у монастир и био на правилу и на разговору, и приличне халине имао, само је крив што се с диаконом Григорием безчестио, и шчо је говорио да је трапезарија врдничка на јазачком грунту, и то пред страним људима, да има кашчиге: до воскрсенија очитати с молитвама и тропари, како правило следует, псалтира петнадесет или у школску касу положити 2