Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 141

вија таква оскудјевају, као што се то из преднаведеног даје не с тешком муком закључити.

Но све да би сходна објекта и других неких условија и било; питање је: од куд капитала набавити за такво рационално газдовање при околности, гди и сам Сабор сам у представци признаје, да у манастири нигди с концем године није сувишка од чиста прихода у готову новцу, и гди се опредјељује зато (9. 7. ал. 2). још за ручну благајну у сваком манастиру по 1000 ф. дакле за 25 манастира 25.000 фор. предујма поради одпочињања газдовања таквог, а фонд свију манастира не исказује више од 44.231 ф. од ког капитала могли би се годишње тек само приходи од 2281 ф. употребити (ла зиђ У. пројект о уредби манастирског фонда 5. 2.).

Већ три прва зимња месеца, у којима се због хрђаве комуникације не да ништа продати иу новац обратити, арзогбгаје би тих 25 хиљада и саме плате чиноника, нижег еконоског особља и дотације манастирског братства, развје ако се не мисли за ове последње, да остану тек на папиру; ал свакојако од другог трајања бити неће дотација та калуђера. То је извјестно.

К предложеним примјетити је, да исто тако неводи на добро ни замишљено (5. 7. ал. 2.) комасирање свију прихода и расхода манастирских; јер посљедица од тога била би неминујемо тада тих расхода слабих манастира, којих је број 4. пута већи, прогутавали приходе осталих јачих; те тако не би Сабор ни тим путем и од јачих манастира могао долазити до икаквог, а нек моли, до желајемог сувишка од чиста прихода сваке године, а најмање до оног, по главном добара тих садањем надзорнику израчунаног за годину 1880. од 141,519 фор. 237,. А. в. што су и многи од посланика саборских, који стање манастира и околности окружавајуће их изближе и непознају, ипак за крајњи арзига те! признати морали усљед тек овлаш учињених од стране противне примједби.

Анкетна комисија о којој је горе говора било, није имала пред собом темељног свестрано изведеног списа о фактичном стању свију манастира, па ни ти прореза како њихови рачуни од 10 година овамо дају, па да на таквом темељу могућан приход састави, а најмање је рефлектирала на ноторну истину, да у новијем времену економије у опште поред свег напрезања и жртви једва да постоје, и да сасвим пропадају.

Но сви да би разлози опортунитета, које у представци својој сабор приводи, и постојали; ипак не може опортунитет бити мјеродаван и мјеста имати онде, гди је реч о одузимању права трећег, какво то има братство манастирско на посјед и уживање добара манастирских, нити се даје ово побити тим путем.

На темељу предизложених немјеродавно мјеније Синода може тек само тамо ићи, да се предстојећа уредба не би дала уважити, ово што засеца у живац закона и правно стеченог права поседа, својине и уживања трећег, ово што би с' обзиром и на алегирани по Сабору шш еј уредбом овом очевидно штета, никако пак користи какве манастирима принесено било, ово напокон и с' тога, што се под покривалом намере бољка манастира (види горе зиђ

У. пројект о уредби манастирског фонда 8. 1.) манастирског брат-