Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

142 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

ства, фонда манастирског и клирикалног (5. 12. и 13.) прикривена лежи права и поглавита смјер извјестних особа, које данас на темељу постојећег организма и системе у цркви овој воде мјеродавну реч на пољу црквеном од доле па до горе, — да уредбом таком себи и својима прибаве још јаче оружје и у моралном и материјалном погледу, делећи по својој вољи и по манастири службе, плате и дотације, и ове последње по околностима личних својих интереса, или дизајући ил спуштајући, а тиме дотичне у служби и зависности својој држећи за промицање и достижење својих цјели, које као што многогодишње искуство учи, не служе на добро ни цркви ни држави.

Одлука:

Мњењу овом уз следеће измене приступити»)

1.) Да се ал 4.) која почиње са речима „они су легати“ и т. д. а свршује се са речима „и дом убогих“ изостави.

2.) Да се цело разлагање садржано у алинеама 16—24 које почиње са речима: „Манастири, односно братство тих“ ит.д. а завршује се са речима: „халкидонског сабора“ такође изостави, а на место тога да дође сљедеће:

Да се природа манастирских добара на чисто изведе, нужно је пре свега, да се установи, шта су управо манастири какву цел имају они и у каквом одношају стоје према цркви 2

Манастири су такови црквени заводи, у којима више лица, која су се свечаним објетом обвезала, да ће саобразно известним правилима заједно живети, у молитви и другим богоугодним делима живе.

Манастири су по већој части од богобојазљивих владалаца и побожних христијана основани и добрима и приходима снабдевени у цели, да се основатељи тиме вечног спасења удостоје; зато су манастире заједно са њиховим добрима поверили монасима односно појединим братствима ових под условом, да се ови — прости од свију брига живота — непрестано Богу моле за спасења душа ктитора и приложника, а и осталих христијана, па зато да уживају манастирска добра, и из прихода ових да пре свега издржавају цркву и кућу, а у другом реду потпомажу сиромахе и потребне, а свем тиме служе вернима на утеху.

Зато се називају манастири: „Дом Господњи“ и „Дом убогих“.

Манастири су дакле институти, који своју опредељену цел и своје фундационално имање имају. Пошто се ова цел тесно спаја са цели цркве, и пошто су манастири у недрима цркве постали и од цркве одобрени и освештени, то из тога само по себи следује, да су манастири црквени институти, и да је манастирско имање црквено имање.

Као црквени заводи, који своју сопствену цел имају, манастири су посебна јуристичка лица и правни субјекти, које у спољним одношајима њиховим заступају манастирска братства.

А пошто је цел манастира вечита, зато је и личност манастира вечита, и није везана за живот појединих физичних лица, која са-

ж) Ми смо изостављена места изоставили и нисмо их ни навели.