Arnauti i velike sile

52

гује крв. И друга два Лурјанца, који беху присуди и, нису се могли придобити за то, jep и они имали да се боје крвне освете. Од 300 породица у тој жупи равно 250 стоји у међусобној крвној освети. Ни у коме другоме крају Арбами je није било тако мало мушкараца у пољу као овде; скривају се по кућама од осветничкога куршума. (Штајнмец, у пом. кнь., стр. 48). „Када смо прича исти писан пролазили поред једне позваше нас да свратимо у њу.. Ja сам се у толико радије одазвао томе позиву, што ми je мисионар раније саопштио, да та породица много година већ стоји у крви (н’цак). Изненадио сам се кад сам видео с каквом строгошћу и с каквим последицама имају људи да се крију од крвне освете. На горњем спрату дочекаше ме два човека, који изгледаху као многогодишњи робијаши из казамата. То беху два брата, који пуних 12 година нису смели изаћи из своје куле.“ (Штајнмец, стр. 17). ~У свештеничкој кући у Брњу седели смо с једним суседом по имену Џок-Кара око ватре. Тај Џок беше интересантна личност; до сада je био убио девет људи и међу њима једнога свога једноплеменика. Десет година провес je у драговољном и тек кад су му убили једнога од његових синова, вратио се својој кући. Fbeгове приче прекиде један гласник, који позва свештеника да дође да принести једнога човека на умору, у селу Стогу. Свештеник се врло доцкан вратио, дубоко потресен, и причао нам je, како у тој кући у којој je био, и која je дуговала крв, три човека много година нису макли из своје куле, док један од њих није данас изашао само пред кућу да види где му je крава, и случајно баш у истом тренутку прође један од оних с којима беху у крвнини, и одмах je пуцао на њега