Arnauti i velike sile

53

и погодио га у трбух. Као утеху осећао je свештеник што je једанпут плаћена та стара крвнина, те je та породица ослобођена тамннце.“ (Штајнмец, у пом. књ., стр. 18). Кад je Штајнмец најзад нашао једнога човека који je пристао да буде вођ кроз Лурју, он овако описује то путовање: ~21-ог августа кренусмо, али не одосмо далеко; тек што смо прешли преко једнога нагиба на стрме и шумом обрасле падине планине Куноре, када нас гласови са прилично удаљених њива упиташе: .куда ћемо и шта ћемо ми горе? На наш одговор да хоћемо језерима, одјекну отуда с њива, да станемо и да се вратимо. Ми не послушасмо, него продужисмо наш пут узбрдо. Услед тога наскоро наста граја иза нас, наста довикивање са свију страна, и са свију страна појурише наоружани људи за нама. Опет нас позваше да се вратимо, иначе he пуцати за нама ; пошто сваки отпор беше немогућан, то после краткога саветовања одлучисмо да послушамо. На ливади очекиваше нас читана гомила људи, који се живо препираху и од којих, нарочито један, тако се продера на нас, да сам мислио : сад he да легне крв. Шта ћемо митамогоре? Шта he у опште странац у Лурје? Ваљда да тражи закопано благо ? Али то му неће никад поћи за руком ; то je благо својина Лурјана. Такви и слични узвици одјекиваху око нас, помешани с проклетствима и претгьама, док смо ми корачали оближњој цркви под заштитом свештеника, који се трудно да умири раздражену гомилу. Мисионар из Ругибе и ja дахнусмо душом тек кад се врата свештеникбве куне затворише за нама. Лурјакци поседаше недалеко од тих врата под једним дрветом и викали су даље због наше дрскости, док сасвим не промукоше. Парох оста код њих да их утишава; пошто