Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

од њега изводити своје претензије на црквену автокефалност, бар с истим правом као и цариградска од св. Андрије. 1 ) Рашки епископи су, по оваквој традицији, наследници св. Тита, и законитост њихове самосталне власти истицала би, пре свега, из личности оснивачеве, па тек онда из воље матриархалне, цариградске, цркве. А да ли је цариградска патријаршија матриархална црква за Србију? Зар није то охридска архиепископија? Ако је она, зашто св. Сава није од ње тражио своје цркве? Охридска архиепископија, како сам иећ паговестио, није се никада сматрала равноправном источним патријархатима. Она није никада давала самосталност евентуално од себе одељеним црквама, и нема сумње да јој се то право не би ни с које стране, која има права расуђивати о томе, признало. Истина је да је велики део тадашње српске државе био у признатој области охридске архиепископије, али било је, нема никакве сумње, и српских земаља на које се није простирала одувек власт Охрида, О њима је, и са скоро признатог формалног гледишта, одлучивала само цариградска патријаршија. А она је стварно имала, и још више присвајала, права и над охридском архиепископијом, чак и над осталим источним патријархатима. Зато је св. Сава заиста, како је већ наговештено на своме месту, морао и с канонскога гледишта тражити самосталност српске цркве код цариградског патријарха а не код охридског архиепископа; о којима је правима у охридској архиепископији мислила цариградска патријаршија да их она има а Охрид нема, то се одлично види из препирке патријарха Германа II с Димитријем Хоматином. 2 )

*) Литературу о св. Титу као апостолу Далмааије, у најширем опсегу, особито старију, овде заиста не могу исписивати. Она је огромна. Место свега упућујем само на: Поповић Ј„ Onha црквена историја, превео М. Стојков, 1, 1912, 215. Када је св. Сава на своме другом путу по Светој Земљи кренуо из Јерусалима у Александрију, ишао је пред њим глас, да долази „ДалмдтГе н ДТтклитТе лр;;Гепнскопк“. (Теодосије, 187). То је из земаља познатих по апостолском раду св. Павла и св. Тита; помени св. Тита као апостола потоњих српских земаља заиста су безбројни. 2 ) Упор. превод тих писама: Снкгаро†Ȅ Историд на охридската архиепископии, 1, 1924, 112 и д., нарочито 117.

41

СВЕТИ САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ