Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

шљењу, било лакше доказивати да је постигнута протузаконитим начином. 1 ) Уосталом цели његов састав, како сам једном истакао, није толико индивидуалне природе како се у нас верује. То је добрим делом типичан прекор, намењен монаху који се враћа у свет; ја сам већ имао прилике наговестити да је сасвим сличан спис, од кога је овај несумњиво зависан, написао патријарх Лука Хрисоберг. 2 ) Има их јамачно и више таквих (то је диван задатак за говорљива ретора!), и когод је и мало вешт византинској књижевности ових времена, веома he лако осетити разметљиву књижевно-научну ноту у Хоматинову спису. Он није написан само ради протеста, него и ради истицања књижевних способности и канонске учености свога писца. Тако га треба и читати. Колико је погрешно не држати на уму да је протест Димитрија Хоматина, упућен св. Сави, од велике чести типичан литерарни и канонски спис, бачен на монаха који је напустио самостанску тишину и вратио се у буран свет, foлико је још погрешније заборављати да је он _само мали_део великог ученог црквено-политичког боја између грчког истока и запада, ТТикеје и ЕпираТ Српски случај је само мала епизода у њему. Датинско освојење Цариграда изазвало је велики поремећај у црквеном животу Византије. Принцип правослашш цркве, скоро опште признат, да свака самосталнадржава мора имати самосталну цркву, разбио је и цариградску патријаршију исто тако као и византинску царевину. КаксДнарочитЛ,угосподари Епира и ТрапезунтгГнису хтели признати власт никејског цара над собом, тако нису трпели ни власт патријарха у Никеји над ствојим црквама. Користили су се схватањем да им политичка самосталност даје права и на црквену, позивајући се на каноне васељенских сабора, особито XXXVII Трулскога, који су доиста давали право црквама да бар привремено саме собом автономно управљају.

] ) Протеривање призренскога епископа, које Хоматин оштро пребацује св. Сави, било је потпуно у стилу сличних акција свих тадашњих освајача око Србије: Сирку П., Кђ исторш исправленгн книгб вт. Болгарји вђ XIV в-ћк-ћ, I, 1, Времн и жизнв патрјарха Евдимјн Терновскаго, 1890, 312—315. 2 ) „B'. Шрl -/./.Tjpiv.cov коојчу.оЛс £auxou с au|i7t/.e-/.ovx<uv 9povx!ai. II De clericis se immiscentibus saecularibus negotiis." Migne, S. Q. 119, 773 —780.

43

СВЕТН САВА Н АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ